Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Шампионат и његова сенка

Шампионат и његова сенка

18.04.2014 /   Илић, Слободан С (2036)

Др Слободан Илић написао је коментар управо завршеног шампионата.

ШАМПИОНАТ И ЊЕГОВА СЕНКА

„Протести су добри и кад не успевају“ - Мирко Ковач

Шампионат је завршен, слава победнику! Победа Александра Инђића, нашег најмлађег велемајстора је узвишени тренутак српског шаха. За њега, уверен сам тек почетак велике каријере. Ништа мање дивљења својом борбеношћу није изазвао и најстарији учесник турнира велемајстор Бранко Дамљановић, који се у маниру страшног Виктора из најбољих дана “спуштеног гарда упустио у отворену тучу са омладином”. Са само два ремија у својој турнирској колони, симболично је остао последњи на сцени и ставио завршну тачку на турнир. Идеја овог чланка међутим није глорификација победника и награђених, о њима ће се следећих дана пуно говорити и писати. Његова намена је, да пре него што се светла и дефинитивно погасе и ехо протеклих догађања неповратно престане да одјекује пустом позорницом, званичним победницима придода и двојац “изопштених” који то ваистину јесу иако нису повукли ниједан потез.

Кратка ретроспектива догађаја простире пред нас следећу причу: Велемајстори Богосављевић (у том тренутку званични шампион земље) и Миљковић, са свим легалним правима учешћа на турниру извукли су турнирске бројеве, али се нису појавили у сали за игру . Иако су и поред израженог незадовољства што су им на волшебан начин (без благовремене најаве у распису) укинути финансијски бонуси, били спремни да играју, о чему сведочи њихов долазак у Суботицу и Богосављевићево писмено обраћање објављено у Политици од 7 априла 2014, одустали су од наступа. Суочени са ауторитарним, бахатим, арогантним, претећим понашањем официјелних званичника на техничкој конференцији, проценили су да су одбрана личног достојанства и самопоштовање вреднији од „ потенцијалне добити учествовања“ штитећи на тај начин поред себе и изворна начела игре којој су посвећени. И то би у најкраћим цртама било то. Бура се брзо стишала, време тај драгоцени савезник забашуривања сваколиких ујдурми дало је свој допринос и перформанс је кренуо. Испоставило се да је непријатна епизода била права „double win“ комбинација јер је “свима оставшим” донела додатне бенефите. Учесници турнира, еснафске колеге „бунтовника“ који су њихову борбу за своја права одгледали са академским миром, „задубљени у своје мисли и погледа управљеног ка даљини“, добили су краћи и комфорнији турнир, а организатори су последично умањили трошкове. Но и поред свих „дивота“ које су настале након одласка два „револуционара“ и поред тога што како рече један од њихових колега „кога нема без њега се може“ тамна сенка надкриљена над дотична збивања није изгубила на “тамноћи” . Нити ће је избрисати идилични сценарио “добро обављеног посла” који ће славодобитно бити представљен у неком званичном годишњем, полугодишњем, кварталном... извештају, на одбору, извршном савету, скупштини, надзорном одбору било где..

Да ли шаховска јавност треба да буде поносна на своје званичне представнике који се на такав начин односе према перспективним велемајсторима чије интересе треба да бране, и од којих је један у том тренутку и званични шампион земље? Које их то референце квалификују за такво бахато понашање? У којој земљи се тако односе према свом прваку, зар нам стварно толико претиче, да се тако лако можемо одрећи вредности која се је на најпоштенији начин вишеструко доказала? Бирократски свет који на овакав начин креира актуелну шаховску политику, без обзира на све илузије психологије власти која замишља себе као трајну категорију, већ после једног-два мандата биће заборављен, а име велемајстора Бобана Богосављевића као шампиона земље (вишеструког) остаће записано уз имена својих славних претходника и наставити да траје у историји српског шаха! Корчној коме су његове руске колеге у време своје највеће снаге замерали “на превеликом поносу” у својој аутобиографији је написао: “не знам којим путем ће кренути и колико далеко стићи моја каријера, али једно сигурно знам. Никад нећу дозволити да ми средина у којој живим својим репресивним методама руши самопоштовање”. Браво! То је разлог због кога се Богосављевић одрекао одбране своје титуле, а Миљковић дебија на досада најважнијем турниру своје каријере.

Са Богосављевићем сам се срео у неколико наврата, али Миљковића знам од првих шаховских корака. Пратио сам његов развој из непосредне близине, одиграли смо и неколико турнирских партија, за време студија држао сам му практичну наставу, код мене је полагао испит из Нуклеарне медицине. Имали смо специфичан однос, знао је да има “шаховски” кредит, али то никада није злоупотребио. Првомајску рупу у семестру смо (на опште одобравање студената у групи) чак искористили да скокнемо до Халкидикија и одиграмо турнир на коме је освојио прво место. Увек га је одликовала наглашена правдољубивост и солидарност са другима, много пута се то окретало на његову штету. Са велемајстором Марјановићем озбиљно се припремао за овај турнир, као најмлађи нишки велемајстор он је миљеник средине, сви смо се спремали за “бразилско навијање”. У првим коментарима из субјективног жаљења што пропушта велику шансу већина нас је била спремна да одлуку о одустајању прогласи импулсивном, али “виша конотација” коју садржи овај морални чин вредна је сваког поштовања. Као профессор чији је примарни задатак да развија осечај етичности у младим људима, поносан сам што сам имао студента (и то шахисту) који је спреман да више вредности претпоставља “дневним добитима”.

Историја “шаховског бунта” стара је скоро као и сама игра. Много се примера на ту тему може наћи у шаховској заоставштини. И готово по правилу бунтовници су страдали, али су зато идеје у име којих су се давали, доприносиле развоју игре и бољитку следећих генерација. Подсетимо се на тренутак најславнијег међу њима, легендарног Бобија Фишера и свега оног благодетног у чему уживају данашње генерације шахиста, као последицу његовог “револуционарног деловања”. А на жртвеник бунта положио је оно најдрагоценије што је имао - титулу првака света. Не може се “ходати широким друмовима”, а притом бити загледан само у своју сенку.

У својој чувеној књизи “Кинг”, обраћајући се младима који су одлучили да се професионално баве шахом Донер поручује: “Ви који сте одлучили да у име шаха жртвујете научне каријере, социјално прихваћене професије, породични живот и све оно свакодневно уобичајено, доступно масама, знајте да сте кренули на заморан и мукотрпан пут. Непријатељство и завист је ваша судбина јер ће ваша храбра одлука постати огледало у коме ће инфериорни, сујетни, “гладно амбициозни” препознати своју безначајност. И пошто због тога сигурно нећете бити похваљени можете само очекивати узнемиравање и понижења. Зато вам је потребно заједништво. Време је да се ми шахисти одбранимо од оних који желе да нас лише части. Није наш примарни циљ промоција интереса, ми пре свега треба да будемо организација која ће спречити оно што не желимо. А ми не желимо да будемо дискриминисани, не желимо да будемо прекоравани и презирани што смо шахисти. Наша организација не треба да буде профитабилно предузеће, већ нешто мање модерно: еснаф, ексклузивна група која ће се одупрети свему што прети да наруши достојанство наше професије!”

У контексту порученог, скандал на отварању шампионата попут бљеска, на тренутак је осветлио позорницу на којој су сви актери описаних догађања могли јасно да виде своја лица. И ауторитарна, ригидна, некомпетента власт и послушна паства која је у име личне добити спремна да јој покорно служи. Још у античко доба Платон је беседио да “држава коју чине појединци искључиво оријентисани ка својим интересима, еволуира у медиокритетско друштво у коме нема напредка јер оно не живи већ вегетира изједајући само себе”. Наше друштво је на добром путу да оствари Платонову визију. Одлука Богосављевића и Миљковића да борбу за цивилизацијско опхођење и дигнитет професије претпоставе личним интересима је искра која бии шаховском роду могла да послужи као инспирација да у таквом сценарију буде изузетак!