Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Иза кулиса великог догађаја

Иза кулиса великог догађаја

05.04.2014 /   Илић, Слободан С (2036)

Др Слободан Илић јавио нам се из Скопља са Карпоша, а написао је чланак о психолошком учинку учесника на управо завршеном турниру кандидата.

ИЗА КУЛИСА ВЕЛИКОГ ДОГАЂАЈА

Варијације на психолошке теме

У Khanty-Mansiysk управо је завршен турнир кандидата на коме се одређивао изазивач актуелном прваку света у шаху. Био је то скуп тренутно најбољих светских играча, који су своје право учешћа стекли на различите начине (висина рејтинга, квалификације из Grand Prix турнирског циклуса, вајлд карта...). Генерацијски, друштво се раширило у распону од двадесетак година, са гушћим распоредом у регији касне тридесете (Крамник, Топалов, Свидлер, Ананд је једини начео пету деценију). Андрејкин, Карјакин и Мамеђаров су представљали „младе лавови“, на врхунској шаховској сцени већ дуго присутни Ароњан био је нека врста граничника између два генерацијска пола!

Познаваоци шаховске историје и психологије нису изненађени лакоћом којом је Ананд победио на Турниру Кандидата. Ослобођен морбидног притиска шире шаховске јавности која се поодавно сумњичаво односила према његовој шампионској титули, додатно оптерећен патриотским ишчекивањима са којима је суочен на мечу у Ченаиу и „пост мортем“ коментарима о кукавичлуку, самопотцењивању и дефинитивној пролазности, после дуже времена „коначно је удахнуо као слободан човек“. Не полагати рачуне ником до самом себи, бити поново у непосредном контакту са својом наведеним фрустрацијама девитализованом енергијом, подсетити се на млађе дане кад се успињао ка трону, то је амбијент коју му је након свих ових оптерећујућих шампионских година био преко потребан. Турнир кандидата је стигао у прави час да лековито провери његове стварне могућности, а да су оне још увек врхунске показао је садржај његових партија и последични ток турнирских догађања који му је донео убедљив тријумф. Компаративно историјски, нешто налик Спаском који је шаховски и људски потпуно исушен у „стресогеном мечу века“, врло брзо након тога надахнутом игром надмоћно победио на екстремно јаком шампионату СССР. Или/ и Петросјану који је непосредно након пораза од Спаског такође убедљиво добио шампионат земље

За разлику од Ананда сви остали учесници турнира су се листом, али на различите начине суочавали са својим „унутрашњим демонима“, заплетени у психолошке лавиринте улога за који се играло и улоге коју су за његово достизање себи наменили.. Предворје шампионског трона је место где се каријера сваког шаховског професионалца након свих пређених стаза и богаза „опасно приближила“ свом врхунцу. У том амбијенту услови постају додатно сурови нешто са чиме се у метафоричком упоређивању суочавају врхунски алпинисти кад се нађу пред последњим „леденим гребеном“ који треба испењати да би се слављенички забила застава на врх Евереста. „Ветрови су ту најјачи, температура најнижа, ваздух разређен скоро до непостојања.. у преносном смислу све набројано може се пренети на околности у кандидатској шаховској арени “ У таквим условима, главни фаворити за изазивача Крамник и Ароњан нису се психолошки показали достојни великог циља, заостали су на том последњем кораку, сваки из свог специфичног карактеролошког разлога.

Ароњан, уметник, сањар, лирска душа, мајстор „распеваног стила чије се фигуре њишу у хармоничном трансу“ миљеник шаховског рода, као и у претходним циклусима у кључном тренутку није се успео ослободити психологије „Петра Пана“ симбола „чежње да се никад не одрасте“. Тог омамљујућег стања да се буде трајно вољен, чак и у тренуцима кад за то постоје неизоставни докази. Увек насмејан без обзира да ли добија или губи, лидер колективних вантурнирских активности, у својој земљи обожаван као вођа генерације која је јерменском народу подарила две олимпијске медаље, „преиграо се у улози“ пренаглашене друштвености” којој увек кад се подвуче црта лични садржај и амбиција плате цену. Својство је великих уметника иза чијих се генијалности често крију крхкост и базична несигурност, да се у крунским догађајима који захтевају апсолутну свест о личној одговорности препусте потиснутим страховима који прете и не ретко успевају да банализују њихову имагинацију. Друга партија са Анандом (за њега, у такмичарском смислу можда и најзначајнија на турниру) у којој се белим фигурама након више узастопних потеза дамом приковао за први ред и након петнаестак потеза пристао на реми понављањем потеза, у психолошком смислу најбоља је илустрација неразрешене амбиваленције. Сличну партију такође у кључном моменту, белим фигурама одиграо је у изгубљеном кандидатском мечу са Гришчуком пре неколико година. Ароњан је неоспорно један од највећих играча данашњице, али кад се у специфичним шампионским доменима компарира са светским првацима ( “убилачки инстинкт” Аљехина, Фишера, Каспарова, Карлсена, ментална постојаност Ботвиника, Петросјана, рационалност Капабланке, Карпова ....) очигледно је да му од свега набројаног фали помало да би заокружио своју шампионску структуру. Чини се да га највише има у Бронштајну који је задужио шаховску баштину стваралачким умећем, али и поред више покушаја никад није стигао до самог врха. Њихове партије пуне узвишене хармоније и чудесне разиграности фигура, у појединим тренуцима (нажалост кључним за њихове каријере) постајале су живи ехо њих самих, жртва сопствене чежње за савршенством.

Питање на које се може одговорити подједнако јаком аргументацијом и за и против гласи: да ли је у прошлости већ достигнути боравак на шаховском трону био предност или отежавајућа околност за Крамников наступ на турниру кандидата?. Да ли је непроцењиво искуство турбулентних времена везаних за поновну доминацију ФИДЕ у легализацији титуле светског шампиона ( која су обухватила његову грандиозну победу над Каспаровом, гротескни скандал у мечу са Топаловим, губитак титуле од Ананда, болне неуспехе у мечу са Гришчуком и драматичном финишу кандидатског турнира у Лондону) могло да се стимулативно прилагоди новом изазову или је талог акумулираног стреса накупљеног у свим тим догађајима заузео превише места у душевном животу, ограничавајући психолошке ресурсе за обнављање мотивације. Суочен са унутрашњим дејством противречних сила Крамник је несвесно (што је особина истинских вредности без обзира не сферу делатности), а можда и свесно (у том случају „вредност надграђује вредност“) потражио смисао у метафизичком понирању у „шаховску дубину“, потреби да до такмичарског резултата дође најтежим путем- борбом за шаховску истину. Логиком надигравања, то је за њега прекаљеног борца била права мера изазова. У том сегменту приступа шаховском стваралаштву он је достојни наследник Ласкера и Петросјана. Развој догађаја на турниру је показао да је у својој узвишеној намери Крамник превидео не тако тешко уочљиву чињеницу да је компјутерска еволуција шаха , борбу за шаховску истину подигла на ниво „златне птице“ коју људски ум може само повремено дотаћи, али у оквиру актуелних менталних могућности не и трајно освојити. И зато је његов слом на турниру парадоксално логичан, он није последица мисаоних већ концепцијских процеса, изазван је грубим превидима у потезу (Карјакин, Свидлер) и то да иронија („неуморни весник бољих дана“) буде потпуна, непосредно након срећно добијене партије туђим превидом (Мамеђарев).

Упркос одличном пласману на табели Карјакин је на психолошком терену показао пуно слабости. Истовремено то је и играч у коме („пут којим се не само ређе, већ и много тешко иде“) има највише простора за додатни рад на себи и позитивно преокретање карактера. Од раних шаховских дана проглашаван шаховским чудом, у тренутку кад је постао најмлађи велемајстор хваљен и подразумеван као неоспорно „будући“, у најкритичнијем периоду је „олењио психу“ и почео да верује да ће заиста и постати шампион света, просто из разлога јер његово шаховско окружење то мисли и проповеда. Много енергије утрошио је Карјакин у припреми „организационе инфраструктуре“ која ће му омогућити успон на шаховски престо. Оженио се пре двадесете, променио украјинско за руско држављанство, пронашао кредибилне спонзоре, ангажовао тренутно можда и најтраженијег тренера (Касимџанов плус неколико помоћника), пред сам турнир организовао и камп у коме је користио услуге масера и фитнес тренера....Труд за сваку похвалу, али уз амандман који се намеће (уочио га је проницљиво Сутовски у свом осврту на актуелну психолошку понуду учесника турнира) да сем „чврстине практичне игре“ и „задивљујуће доследности на зацртаном путу“ у креативном и психолошком смислу није понудио ништа инспиративно и лично препознатљиво у чему би се могло наслутити варничење које ће довести до будуће шампионска експлозије.. Јер да би био шампион каже Сутовски, конкуренција се мора добијати и кад је у најбољем издању, а не вребати њен слаб дан у коме ће се сама добити. У сваком случају Карјакин је у предворју, а да би се нашао „face to face са викингом” неопходно му је да промени редослед приоритета у припреми за тај сусрет, да спољашње припреме (неоспорно веома важне) ротира са унутрашњим увидима..

У психолошком смислу значајан турнир је одиграо Мамеђарев показавши своје „ново психолошко лице“. Њему никад није фалио „шаховски безобразлук“, имао га је за „распродавање без камате“, али овде, у партијама са кандидатима наговестио је процес сазревања, његова шаховска дрскост постала је креативно контролисана. Дићи се после пораза, наћи снаге да невољу надвладаш креацијом фундаментални је параметар зрелости, а Мамеђарев је то на турниру демонстрирао у два наврата. После два стартна пораза, брзометно се вратио „у седло“ са две победе, али још илустративније успео је да се издигне и након новог стреса и да катастрофу у партији са Крамником (у тренутку кад се ломио турнир) превазиђе победом над Ароњаном. То су дела испод чије површине се осећају шампионске вибрације. Дуго у сенци Рађабова, „промашене шампионске инвестиције“ иза које је стајао читав шаховски систем Азербејџана, Мамеђарев се својим талентом и карактером изборио за респектабилну позицију у врхунском светском шаху. На овом турниру је показао „шампионску флексибилност психе“ и ако у будућности успе да је „анандовски профини“ да јој удахне господствени шмек источњачког спокојства али само до мере која неће угрозити „сирову свежину енергије“ (његов заштитни знак) може рачунати да је спреман за „завршни окршај“. Изазов достојан великог улога у чијом остваривању ће имати неподељене симпатије шаховског света који има непогрешив инстинкт да се приклони и подржи вредности, пре свега респектујући тежину пута којим оне то постају. Топалов у метафоричном значењу речи све више подсећа на „жестоког момка који намргођеног израза лица улази у кафану, провоцира, добацује и кад сви очекују русвај, после неколико чашица братими се са свима присутним“. Мало тога на овом турниру виђено је од његове опасне, агресивне игре, изузетак који је показао да она у “backgroundu” још тиња су партије са Крамником и Свидлером. Чини се ипак да су мечеви за титулу са Крамником и Анандом били највише коте у његовој каријери, све што се је након тога дешавало било је постепено силажење са њих. И Бугарска шаховска федерација која је у једном тренутку била сва посвећена пројекту „Топалов за шампиона“ изгубила је мотивацију да се даље озбиљно инвестира. Млади лавови које су некада секунданти терали на усавршавање плашећи их Топаловом, сада спремајући се за партију са њим све чешће певуше пессмицу „ко се боји вука још ....“

У случају Свидлера, у психолошком смислу на делу је класичан пример постојања две „вере“ различитих конотација које потиру једна другу. На свесном нивоу он као врхунски професионалац верује у себе и своју шаховску снагу, на несвесном пак „верује“ да она није довољна да би са њом могао постати светски првак. Нити у ту могућност верује Руска шаховска федерација која му је поштујући његове резултате (вишеструке победе на шампионатима земље, изванредан резултат на прошлом кандидатском турниру...) дала вајлд карту и претпоставила га Гришчуку.. Поред живих Каспарова, Карпова, Крамника тешко је замислити Свидлера као светског првака. Такође и Гришчука, Томашевског, Витјугова, Јаковенка и остале који су тренутно на руској топ сцени. Немају они ту харизму. Једино се на помен имена Ian Nepomniachtchi лица уозбиље, али то је већ друга прича. У складу са тим Свидлер је одиграо кандидатски турнир на клацкалици: кад добије задовољна је његова свесна вера у себе, кад изгуби сатисфакцију добија „несвесна вера“ да он ипак није калибар за светског првака. А кад сви у теби добијају нема душевног таласања, а опет без њега нема ни шампионског резултата. Што би рекао покојни мајстор Ђаја: „господо, управо завршени турнир одигран је по кружној варијанти...“

Андреикин је доказао своју класу и неоспорно заслужено припада овом друштву. На почетку турнира није одавао такав утисак. Почео је са пуно страхова, изјава да му је примарно да поправи рејтинг није баш саткана од „шампионског материјала“. У наставку страх за страхом је нестајао, постепено се стабилизовао на ремијима, касније су стигле и победе. Демонстрирао је Карјакиновљевску чврстину, али не и Мамеђаревски шмек. Можда се на тему будућег изазивача и на помен његовог имена лица требају уозбиљити. До тог тренутка је међутим потребно „дубоко унутрашње орање“ Остаје непознаница са којом треба рачунати. Јер у погледи увида у реалне могућности други турнир је увек објективнији од првог. На њему се распрши „стартна пена“ и најбоље види колико су „таласи заиста високи“.

И тако смо дошли до реванша, али у радикално измењеним околностима. Ако ништа друго бар у наговештају. Да ли ће то бити заиста нешто ново зависи искључиво од Анандове способности да се рециклира и суштински „поднови“. Мада је то било друго време пример Ботвиникове реорганизације у реванш мечевима са Смисловом и Таљем могао би да му буде стратегијска смерница. За Карлсена не треба бринути. Снага његовог дара је толико јака, да ће се у ходу, без савета психолога и великих размишљања, искључиво талентом, прилагодити потенцијално реструктуираном Ананду. Ако је Ананду у психолошком смислу довољно што је сумњичавој шаховској јавности показао да још није за пензију онда ћемо опет гледати „игру на један гол“, ако ми то није баш најбитније јер „има више циљеве“ онда се можемо надати да ћемо уживати у мечу достојном златних страница шаховске историје.

Др Слободан Илић