Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Драгуљ међу нама

Драгуљ међу нама

14.02.2014 /   Илић, Слободан С (2073)

Др Слободан Илић је написао коментар са управо завршеног турнира у Пловдиву.

ДРАГУЉ МЕЂУ НАМА

У Пловдиву је (3.02-9.02) у ексклузивном хотелу Новотел одигран традиционални фебруарски турнир, меморијално посвећен познатом бугарском велемајстору Георги Трингову. Уводно слово на отварању турнира било је посвећено евоцирању сећања на његову контроверзну (боемску) шаховску личност која се може сумирати у поенталној реченици говорника, главног судије Ангелова:“ ако је за успех у шаху потребно 10% талента и 90% рада, Трингов је то постигао обртањем ових бројева“. Организатори су ставили на увид књигу у којој је скупљено 600 његових партија, израђена је скулптура и велика карикатура са његовим ликом, једном речју бугари су на импресиван начин показали како се треба односити према својим величинама. Тема која буди горчину при помисли на наше прилике, где један Глигорић још нема свој достојни меморијал.

Турнир је био фестивалског карактера, састављен углавном од играча из региона, шарена атмосфера у којој су измешали шахисти оба пола и свих узрасних доба, јаки велемајстори са аматерима и почетницима, ветерани са децом. Као илустративни пример свеопштем колориту у мом непосредном окружењу играла се партија најстаријег учесника турнира (84 године) са младим јуношем који још није прославио десетогодишњицу, која се после љуте битке завршила ремијем. Стари не пише потезе, не притиска сат, пионир га стално опомиње, током целе партије воде дијалог, пљуште жртве на обе стране, генс уна сумус, стисак руке-реми. У линији непосредно иза првих столова где играју најјачи играчи сто до стола могли сте напр видети бугарског вундеркинда Стојанов Тсветана првака света до 10 година и велемајстора Ерменкова који је освојио прву ветеранску награду. Поред природно најбројнијих домаћих играча, било је доста ииграча из Румуније, Грчке и Србије, али и представници Црне Горе, Македоније, Хрватске, Италије...чак и један Исланђанин. Све укупно 242 учесника које је релативно успешно „прогутала“ велика турнирска сала, уз амандман да је можда за прву линију где су се играле главне партије требало обезбедити већи комфор. Прво место су поделили велемајстори Вајда (Румунија) и Ђукић (Црна Гора) и било је истинско задовољство на победничком постољу видети и „нашег човека“.

Српска експедиција је сходно карактеру турнира била мешавина младости и искуства, ветерани (Абрамовић, Цветкович, Вујачић, Максимовић, З.Илић, С.Илић, Скоко) подмлађени талентованим момцима из Параћинског шаховског клуба (Зајић, Младеновић, Цветановић, Ђорђевић), плус нишлија Ливаја. Спојна тачка две старосне групације био је велемајстор Дејан Антић, женски представник и украс „целог пула“ Сандра Ђукић.

И као што то увек на шаховским ратиштима бива, пролазили су дани у којима је свако имао своју индивидуалну причу, разлог и потребу да буде ту где се управо налази. Потрошени су сати и сати над таблом, у припреми и они најлепши вечерњи у дружењу. На крају кад је чаролија и дефинитивно испарила (до њеног следећег васкрснућа-новог турнира), а долазак на њено место најавила тривијална свакодневица треба је подвући црту и посветити коју реч онима који су се нашли изнад ње:

Бошко Абрамовић је после прошлогодишњих ветеранских успеха у Албени и Златној обали и у Пловдиву наставио свој бугарски ветерански харач (друга награда иза Ерменкова). Прелазак у ветерански статус му је парадоксално подигао мотивацију за игру и задивљујуће је како са лакоћом износи терет нонстоп играња. Ту нема релаксираних ремија, борбена тензија прати сваку партију. Било је импресивно гледати како је са великом енергијом цедио суву дреновину у партији са бугарском олимпијком Николовом и како здраво подноси што је упркос великом труду на крају није исцедио. Управо у том „нормалном менталном приступу према свему што га у шаховској партији може задесити“ крије се кључ његове дуговечности, плус хедонистички ритуали и верска доследност које он успева да успешно споји.

До награде у сениорској конкуренцији стигао је и велемајстор Дејан Антић иако је практично конкуренцији дао два поена форе. Наиме у другом колу против бугарског аутсајдера је у добијеној позицији превидео мат, а два кола касније због приватних обавеза у Грчкој изгубио партију контумацијом закаснивши на њу седам минута. Упркос томе није одустајао и да је добио бољу позицију у задњем колу нашао би се на деоби трећег места. Велемајстор Антић је апсолуутно неискоришћена вредност српског шаха у сваком погледу, посебно као тренер или селектор неке од репрезентација (женске, омладинске, кадетске). Његов тренерски рад у Аустралији и посебно у Грчкој донео је много шаховског добра тим срединама. Поседује изванредно шаховско образовање, у току је са модерним теоретским збивањима (уважени теоретски публициста престижног часописа New in Chess), његова монографија Француска одбрана у коауторству са Максимовићем добила је од компетентних познавалаца највише похвале. Максимално одан послу за који се определио, он часно износи лепоту али и тежину своје професије и спреман је да се бори (што баш није опција којом се наша шаховска средина може подичити) за њен дигнитет. У шаховској јавности је остало незапажено његово писмо претходном сазиву шаховског савеза Србије у коме је осудио и тражио да се испитају сумњиве радње (сви који смо у шаху знамо шта то значи) на прошлогодишњем првенству Централне Србије које је било квалификационог карактера за шампионат.. Иако је тражио, од својих колега је добио млаку подршку, више је било оних који су му замерили што покушава да отвори Пандорину кутију у „којој се за свакога нађе понешто“. У шаховском савезу је писмо доживљено „као ремећење јавног реда и мира“ и непотребно таласање на које је најмудрије одћутати јер ће застарелост случаја (што је сада модерна категорија кад се жели избећи преизимање одговорности) одрадити своје. И одрадило је, проблем је само у томе што за неки дан почиње ново првенство са истим улогом.

Одличан турнир одиграла је Сандра Ђукић и на делу доказала да са разлогом припада најужем кругу најбољих српских шахисткиња. Освојила је трећу женску награду, значајно подигла рејтинг, али оно најбитније показала игром, да са лакоћом може да се носи са титулираним играчима који су од ње имали и више од двеста рејтинг поена. Незнам колико јој користи што скоро пола своје партије проводи шетајући између столова, али у том радозналом пориву неоспорно има и генетског наслеђа јер је њен отац ИМ Жељко Ђукић својевремено играјући своје турнире сваки предах након одиграног потеза користио да се информише шта се дешава на осталим таблама. У сваком сллучају Сандра и у чисто шаховском и у психолошком смислу поседује још пуно унутрашње резерве за даље напредовање, да ли ће је пронаћи и искористити, е то је већ друго питање.

И на крају нешто о „драгуљу међу нама“ што је наслов и поента овог чланка. Реч је о нашем омладинцу Милану Зајићу који је на турниру играчки издрилован партијама са четри велемајстора и два интернационалца више него заслужено освојио интер бал. Први пут гледам изблиза младог Зајића у игри и не могу се отети утиску да ће наша шаховска средина ускоро добити врхунског играча. Цео турнир одиграо је на првим столовима и са „будистичким миром“ потпуно некарактеристичним за његов узраст, издржао тензију коју су наметале тешке партије. У Зајићу (што је уосталом и глобална одлика посебно надарених) влада хармонија унутрашњих превирања и њихове спољашње експресије, задивљујући баланс самопоуздања и респекта према противнику. То је равнотежа која не спутава већ стимулише и чију меру одређује дар сам по себи.. У агилној атмосфери параћинске шаховске средине Зајић тренутно има услове за адекватан развој, али треба бити спреман на неоспорну чињеницу да ће је врло брзо прерасти и ту ће се (као и у већини случајева наших талената који се нису остварили сходно својим потенцијалима) поставити проблем „више“ логистике (спонзорство, стимулативни тренерски рад, избор турнира, психолошка едукација) која треба да испрати динамику његовог развоја. Јер како у једној од дискусија рече селектор Абрамовић, „аутентични цветови се развијају врло брзо и треба имати спремну програмску стратегију да би се то компатибилно пратило“. У супротном долази до уских грла у развојном процесу, фиксација и предугог задржавања на узлазним котама, што није далек корак од опште стагнације. У реду је, одлично је, шах у школе, масовност, подизање опште шаховске културе, али „цветови“ траже специфичан третман, они су „опште народно добро“ и за њихов даљи развој треба колективно да се ради. Управо на том пољу, у стварању стимулативног амбијента и креирању савремених организационих услова за несметани развој наших највећих талената, чији је елиитни примерак Милан Зајић крије се кључ за референтно функционисање и велика шанса шаховског савеза.да покаже своју сврсисходност.

Др Слободан Илић