Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Неуспех у добар час

Неуспех у добар час

19.01.2014 /   Илић, Слободан С (2073)

Др Слободан Илић је написао коментар Инђићевог наступа у Јерменији са ширим освртом на актуелне психолошке шаховске трендове...

НЕУСПЕХ У ДОБАР ЧАС

Наш најмлађи велемајстор и тренутно најперспективнији шахиста Александар Инђић нову сезону започео је неуспехом. Наиме на меморијалном Андраник Маргарјан турниру у Јерменији у конкуренцији талентованих домаћих играча уз „руски и дански и кинески додатак“ заузео је 8 место иако је на стартној позицији био знатно боље рангиран. У рејтинг пребројавању додуше остао је на своме, али је у бодовном салду завршио испод 50%, изгубио је на турниру од десет учесника чак четри партије, да није било подвига у задњем колу утисак би био још неповољнији. Слаб турнир дође, неминовни је пратилац активног шаховског живота и кроз шаховску историју може се наћи (не само један) и у биографијама највећих шампиона. Његова улога је увек двополна с једне стране доноси разочарање, с друге додатну мотивацију да се крене даље и многи велики играчи су то управо и постали захваљујући искуствима црпљеним из својих лоших турнира. У том контексту неуспех Инђића долази у прави час и са правог места, за даљи бољитак његове каријере.

Након изузетно успешне године у којој је постао велемајстор, члан репрезентације, вицешампион земље и афирмисани представник своје генерације у међународној конкуренцији, било је нужно направити пресек тренутног стања и проверити себе на „новој коти“. Избор није могао да буде исправнији, бергер у најшаховскијој земљи где права снага талентованих играча који нису имали прилике да се интернационализују далеко превазилази њихову актуелну рејтинг позицију. Здрава амбиција која има за циљ да се преточи у аутентичну и трајну вредност увек тражи потврду у миљеу кроз који ће се сурово издриловати и добити објективну слику своје вредности.. Илустративан пример за овакав приступ у нашем шаховском наслеђу је ВМ Славољуб Марјановић који је у данима кад му се таленат разбуктавао, тражио провере и усмерења на турнирима у Русији где је и освојио велемајсторску титулу. У јерменском огледалу Инђић можда није видео најпријатнију слику себе, али много важније од тога добио је реалан увид у свој тренутне могућности и драгоцену поруку да се виши домети не могу остваривати старим техникама.

Динамика модерног шаха је сходно глобалном цивилизацијском тренду добила убрзање које захтева на свакој вишој коти.„рециклирање у ходу“. Опробани модели који су били успешни у једној фази развоја, нужно се морају иновирати у следећој. У данашњем шаху се то одвија брзо и једино они играчи који успеју да то претворе у „спонтаност своје шаховске подсвести“ моћи ће да рачунају на врхунске резултате. То тражи „капацитет за константну концентрацију“ и отклон од сила инерције које напору будућности претпостављају слављење прошлости, чему су људи генерално склони. Није исто функционисати на висинама преко 2500, преко 2600, преко 2700 рејтинг поена, а камоли у стратосфери изнад тога, а нарочито није иста шаховска психологија у њима.. Фројд је у тежњи да опише креативну динамику развоја личности посегао за метафором и упоредио је са напорима алпинстичке експедиције да стигне до врха планине. „На свакој вишој коти временски услови су све суровији али је зато поглед све лепши. Да би се спонтано опстало на тој висини треба се прилагодити јер инерција базног логора стално вуче надоле. Успешно прилагођовање међутим тражи рад на себи и преуређивање своје унутрашњости и ту ће свако измерити своје могучности. На ново освојеној висини дешава се опет исто и тако све до врха“.

Индивидуална шаховска психологија није дефинитивна категорија и заговарање њеног детерминизма је последица неразликовања базичног карактера личности и нужности његове модификације сходно захтевима времена и средине. Млади играчи данас инуитивно граде своју победничку психу и о финесама њене трансформације на различитим нивоима развоја углавном не размишљају, премлади су да схвате да то није губљење времена. И у тренерском раду томе се поклања најмања пажња. У новије време су се развиле модерне неуролингвистичке технике које нуде велике могућности у моделовања лидерског понашања, прихватању себе у тренуцима неуспеха, имплементацији аутомотивације и успостављању трајне креативне агресивности. У исту сврху може послужити и проучавање архетипске еволуције шаховских карактерних профила великих играча кроз разне историјске периоде, област коју су Каспаров и Крамник сматрали као неопходност у свом усавршавању.. У примеру Инђића намеће се утисак да је за његове године и амбиције за које неоспорно има покриће у свом шаховском таленту, његова „тренутна шаховска психа превише питома за сурово друштво коме се упутио у сусрет“. Евидентна је његова стабилност, чврстина карактера, моралност, господствено понашање апсолутно неубичајено за његову генерацију, али да би постао конкурентни учесник великих шаховских арена његово „базично самопоуздање које недвосмислено поседује мора да постане „видљиво“. Да га виде, а не само осете његови противници, да га и он сам доживи из сполњег а не само унутрашњег миљеа. Креативна агресивност се учи и купује од оних који су је спонтано изнедрили, не треба се плашити да ће таква психичка условљеност изазвати „кварење личности. Кад се трајно успостави она ће добити персонална обележја, а васпитање и здраво-реалистична психа су гарант да ће се задржати у оквиру узвишених шаховских циљева.

Бројни су примери кроз шаховску историју који приповедају да су питомост карактера, претерано џентлменство, пренаглашена скромност, благост покрета и става били условно речено „недостатци“ који су ограничавали њихове власнике у прављењу завршних шампионски корака. Из послератног шаховског доба Керес, Полугајевски и Портиш су за то можда најбољи примери. У актуелном врхунском шаховском друштву Рађабов и Каруана су им највише налик. На једном од сајтова које је пренела Шаховска Хроника Јаковенко у разговору са психологом изјављује да је његова генерација и срећна и тужна што је Карлсен постао светски првак, срећна јер ће то дугороћно позитивно утицати на шах, а тужна јер за њих практично више нема шанси да се докопају самог врха. Коментар психолога на његову „објективну кукумавку“ је био да уместо што тугује то време утроши на мисли како је можда и могуће победити Карлсена. У сличном маниру говорио је и Гири који је успео да на једном од претходних Тата Стеел турнира у минијатури добије Карлсена. Говорио је „објективно усхићен“ Карлсеновим постигнућем, а своју победу приписивао његовом паду концентрације, а не својој доброј игри која је можда тај пад изазвала. Док тако буду размишљали и говорили, ни Јаковенко ни Гири неће бити конкурентни Норвежанину, јер сами себи дају психолошке аутоголове. Много здравије је да слављеничке панагирике о новом шампиону оставе неком од старијих (Ананду, Гељфанду.. нпр..), а они покушају истраже његове слабости (које сигурно има) и навале на њих. Карјакин и Накамура су то на време схватили, предстоји има нова фаза да то схватање доследно учврсте. Морозович с друге стране је живи пример како се у таквом схватању може претерати. Прототипови личности чију способност психолошке трансформације: у односу према противницима, критичности пред ауторитетима (читај бољима од себе), понашању и ставу пред и за време партије, адаптацији на промену тензије у току сеансе....које Инђић треба да анализира, у неким апектима и моделује (без страха да ће изгубити свију оригиналност) су играчи чија се специфична креативна агресивност лако препознаје већ при самој њиховој појави. Илустративни примери оваквих шаховских профила су из даље историје Пилсбери и Богољубов, послератне Тајманов, Ларсен и Корчној (али само до меча са Карповом јер после некритично екстремизира) и модерне Каспаров, Карлсен, Шорт, Мамеђарев, Јобава...., па чак и наш Иванишевић чији вишак „видљивог самопоуздања“ је управо мера која Инђићу недостаје. У другарској размени „добара“ обојица би били на добитку. Теоријски пројектована светла шаховска будућност Инђића у реалности се неминовно суочава са суморном сликом српског друштва, у коме ниво организације шаховског живљења доследно следи глобалну чамотињу. На индиректан начин то се односи и на све друге велике таленте надолазеће генерације Ненезића, Н. Несторовића, Зајића, Вучинића, Вука Ђорђевића....који су препуштени сами себи у годинама развоја кад су им осмишљена подршка и компетентно усмерење најпотребнији. Слике и информације са сајта Инђићевог турнира које демонстрирају ниво шаховске организације у Јерменији су најбоље огледало у коме можемо видети наше „убледело шаховско лице“. Турнир се играо у Шаховској Академији (основаној на иницијативу њиховог прослављеног велемајстора Лпутјана 2002 године) која се бави организацијом турнира (упоредо са главним паралелно су играни турнири у разним узрасним групама), шаховских семинара, откривањем и развојем младих талената.... има бројне огранке у целој земљи и ангажована је глобалном унапређењу и популаризацији шаха у свим категоријама становништва. Да ли је онда чудно што је у последњем десетлећи Јерменија била два пута олимпијски победник? У њеном оснивању значајну улогу је одиграо бивши премијер државе Андраник Маргарјан који је препознао дугорочну општу вредност и својим ауторитетом стао иза ње. Меморији на његов шаховски допринос је и био посвећен главни турнир.

Да ли је овако нешто могуће у нашој земљи (питање које после оваквих увида увек дође на „наплату“, чије становништво је узгред буди речено два пута бројније, а шаховска традиција далеко богатија. Тешко!! Уз сву позитивну психологију која проповеда оптимизам и у немогућим мисијама. Повезивање оваквих пројеката са шаховским компетенцијама недавно изабраних чланова Извршног одбора Шаховског савеза Србије више припада жанру хумореске или још сликовитије научне фантастике. Да се којим случајем (данас су могућа сваква чуда) неким виртуелним редоследом догађаја Шаховска академија сама од себе појави пред њиховим вратима они је не би препознали!!!

Др Слободан Илић