Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Прилог о значају интроспекције у шаху

Прилог о значају интроспекције у шаху

26.02.2013 /   Илић, Слободан С (2109)

С обзиром да му је изучавање шаховске историје давнашњи хоби, професионална знатижеља (специјализација из психијатрије) га је довела на терен развојне динамике шаховске психологије. Из тог контекста добили смо чланак Слободана Илића из Ниша који ће нам можда бити занимљив.

ПРИЛОГ О ЗНАЧАЈУ ИНТРОСПЕКЦИЈЕ У ШАХУ

Данас није више модерно, већ сасвим нормално говорити о значају психологије у шаху, проблем је само у томе што ретко ко може да компетентно образложи шта се под тим подразумева. Посебно у акуелном шаховском тренутку кад се старосна доб главних светских шаховских корифеја спустила на границу кад још немају формирану своју животну психологију, на коју би по логици редоследа требало да надграде ову другу- професионалну. Верујем да узак број оних који су у стратосферским рејтинг висинама, са озбиљном амбицијом да шаховском наслеђу оставе своје знамење имају на ту тему едуковане саветодавце (данас је модерна реч коуч) или што је још вероватније опстају на врху силином свог голог шаховског талента који их је успут даровао и адекватном психологијом. Али право питање је, шта се у том погледу дешава са армијом оних који имају амбицију у шаху, а нису директни “божански изасланици”? На који начин они размишљају о психологији у шаху, да ли имају и какву методологију користе да свом базичном карактеру прилагоде тај (шаховски) аспект своје личности.? Шта подразумевају под широм психолошком припремом која треба да им буде залог за успешну каријеру, шта под ужом која се односи на конкретан турнир и што је можда и најважније, шта под практичном, непосредно применљвом психологијом у свакој конкретној, појединачној партији?

Ретроспективан поглед на богатство материјала који нуди шаховска историја (чије изучавање, узгред буди речено већина данашњих млађих играча сматра губљењем времена-“јер то је био ниво шаха који не би издржао ни најслабијем компјутеру”) макар био и летимичан, могао би да им да важне смернице и подучи их пуно чему. Каспаров, Крамник, Ананд… су живи и још увек врхунски примери који су то на време схватили(сами су то више пута потенцирали кроз интервјуе, текстове и своје књиге) и кроз примену у својој пракси показали да између осталог поред варијанти, компјутера и све што уз то иде… и бављење психолошким шаховским наслеђем може значајно помоћи у остваривању највиших домета. Родоначелником практичне примене шаховске психологије на највишем нивоу компетиције сматра се други светски првак у историји шаха Емануел Ласкер, за кога његови савременици сведоче да је о свом противнику размишљао “на неки нов начин, неуобичајен за њихово време, да је за сваког противника био другачији потпуно прилагођен његовој личности, а понајвише његовим манама”. Сам Ласкер није много марио за ту врсту похвала, често говорећи да “његове партије добијају јаки потези, а не психологија”. Из боце коју је Ласкер отворио, дух је незаустављиво покуљао на све стране и током даљег тока шаховске историје свако се је њиме бавио на свој начин, без неког класификованог и стручног усмеравања. Ботвиникова ера је донела гвоздену методологију кућне теоријске припреме у коју се уткала и психологија, пре свега у домену директне припреме на противника, али више у сфери његовог шаховског репертоара и стила игре, него психолошких црта личности. Психодинамика развоја шаховске мисли као непосредни допринос психолошком односу двеју личности у интерактивном сучељавању њихових карактера, наметала је неопходност стручног, научног бављења овим проблемом и у контексту географске експанзије врхунског шаха, сасвим је разумливо што се то прво десило у тадашњем Совјетском савезу. Руска шаховска школа је изнедрила Крогијуса који се директно фокусирао на ову сферу, и у оквиру примењене шаховске психологије формулисао три међусобно повезана елемента: а) Интроспекцију (увид у себе), б) Инпекцију (увид у противника) и ц) Интерактивно умрежавање два увида у пракси. И након што је овај модел почео да се примењује врло брзо се искристализовао главни проблем везан за његову адекватну практичну примену, актуелан до данашњих дана - радно дефнисан као “неспремност шахиста да се баве собом”. Својим противницима да, али не и собом!

Интроспекција по широј дефиницији представља рад на себи који треба да омогући аутентичан увид у свој карактер и олакша приступ свом креативном потенцијалу који се налази у несвесном. Да би се реализовала на прави начин тражи спремност суочавање са оним “својим састојцима” на које нисмо превише поносни, које често не желимо себи да признамо и “чиме не бисмо пред другима”-нашим слабостима. Тражи искреност погледа у самог себе, која понекад може да буде болна и разочаравајућа. Без ње међутим нема индивидуације, ниту “узлазног” психичког развоја, а пошто се у модерном тренду подразумева да је “добра психологија” неопходна за врхунски шах, то аналогно значи и шаховског развоја.

Од свих шаховских великана у сегменту познавања себе и што је још важније “прихватања себе спознатог” најдаље је отишао девети светски првак Тигран Петросјан. Објективност, профилактичко размишљање, осећај за опасност, мирољубивост иза се које крије велико самопоуздање сви они елементи који су красили његов стил игре, последица су дубоког и континуираног интроспективног рада на себи. Због таквог искреног односа са собом, добро се осећао у својој “шаховској кожи” и никада није пожелео да буде оно што у природи није. Био је врстан тактичар (о чему сведоче сви његови савременици), изванредан брзопотезни играч али му је природа (умногоме условљена његовим сиромашним детињством у коме је рано остао без мајке) била опрезна, сумнњичава, ослоњена на животни мото “усе и у своје кљусе”. И зато је усавршавао дефанзиву, а не напад. Али не да би са њом таворио у просеку, већ да би њеном виртуозношћу (“зашто би врхунска одбрана, била мање атрактивна од надахнутог напада”) постао светски првак. Реми после пораза, реми и са реално слабијим партнером ако је позиција објективно једнака, трагање за најјачим одговорима противниика без обзира да ли он има те капацитете да их уочи, постепено напредовање, поштовање свог унутрашњег ритма, хармонична усклађеност схватања шаха као игре у којој доминира логика, а не импровозација све су то шаховски репери његовог изворног карактера проистекли из бављења собом. У данашњој пракси тешко је достићи овај ниво, висока је лествица Петросјановских психолошких предиспозиција, али тад се је и живело у знатно споријем шаховском времену. Но без обзира на све разлике у трендовима прошлости и садашњости, шаховска психологија остаје трајна категорија, која прилагођена модерним шаховским захтевима, отвара велике могућности за даље шаховско усавршавање.

Интроспективни увид данас (нарочито на почетку каријере) треба више примењивати у анализи“свог шаховског понашања”, као спољној манифестацији карактера условљеној унутрашњим односом према противнику. “Шаховско понашање” је нешто што стално носимо са собом, доносимо на партију и оно нас прати целим њеним током до самог завршетка, па и даље кроз пост-мортем анализу. И погрешно је мишљење да се ради о обрасцу који је дат једном за стално, који не може да се мења, коригује и усклађује са другим психолошким процесима. Проблем је само у томе што се ретко који играч озбиљно позабавио питањем свог “шаховског понашања” као важним сегментом његове шаховске личности, чија би евентуална промена, могла значајно да подигне ниво његове игре. Сви велики играчи су се понашали у складу са својим карактером и то им је омогућавало да развију своју праву снагу. “Чувени притисак” који су Фишер и Каспаров ширили око себе чим седну за сто ((о коме сведоче њихови противници) није последица претварања и једнократне наменске употребе, већ аутентична продукција њихове личности. У модификованој форми и у разноразним нешаховским ситуацијама њиихово присуство је свуда подизало тензију. И та жеља да се “разори его противника” како је говорио Фишер није била мржња према противнику, већ начин кроз који је његов карактер проналазио форму за изражавање креативности, стварајући успут утисак да је “победа над њим немогућа мисија”. Није било мржње ни у громовитим погледима Таља који се могу срести на бројним његовим сликама, “јастребов изглед његових очију” само је доказ да је он у том тренутку на директној линији са делом своје личности задуженим за стваралаштво.. Кересова и Евеова толерантност и срдачност у поздрављању и комуницирању са својим противницима, била је изворна манифестација њихове личности, која се кад крене откуцавање сата спремала (не за пријатељско померање фигура до неког брзог ремија) већ за бескомпромисну и сурову борбу. Већ помињани Петросјан је мирољубовим, готово пензионерским ставом пред партију стварао привид питомости, не зато што је желео да завара противника, већ је то био одраз његове природе која је специфичним изразом одражавала сампоуздање и веру у себе. И тако даље, и тако даље…

Дакле квака је у томе да треба бити свој, аутентично свој…А то тражи “орање” по себи или изречено у блажој форми размишљење о себи -интроспекцију. Ако си плашљив, несигуран, размишљаш о ремију још пре него што је партија почела, неспособан да издржиш тензију борбе, преамбициозан без покрића , превише везан за туђа мишљења о себи, ако си…признај то себи, прихвати се такав какав си, то је неопходан и већ значајан корак на путу да постанеш бољи. Џаба ти, поглед убице, ако си овца у души. То ће можда проћи код теби сличних, али ће они чвршћи ( аутентични) издржати твоју стартну “лажну лављу верзију”, а кад током партије (што ће се при првом већем проблему мање-више неминовно десити) твоја права (овчја) природа почиње да излази на видело брзо ће те вратити у “тор”. Међу младим играчима данас је модерно тзв. “рејтинг понашање” које се примарно моделује према рејтинг бодовима противника. То значи да ће са онима који имају нижи рејтинг, (посебно ако су још уз то стари, ћелави, носе сако, имају уљудан став..) понашати арогантно, самоуверено, можда је најприкладнија реч “курчевито”, док ће пред онима са вишим рејтингом (који се опет према њима понашају на исти начин) бити субмисивни, обазриви, покорни, у сваком тренутку спремни “на чупање руке” кад год се опција ремија појави на видику.. Што то чешће раде, то се све више удаљавају од себе и цела њихова каријера временом се своди на нервозна ноћна чекања да изађу парови који ће одредити њихову личност за сутра. И где ту има психологије о којој сви причају да је важна ставка у шаховском напредовању?

Психологија, а у оквиру ње можда, за шаховско усавршавање и најважнији елемент интроспекција подразумева рад на свом упознавању, проналажење начина да се смири ум, постигне способност успстављања брзе и применљиве концентације и допре до најбољег у себи. То је процесс који траје и који укључује освешћивање потребе, дистанцирање од сујетних захтева ега, читање биографија великих играча, медитацију, консултације са стручњацима, размишљање о саветима, непосредно посматрање успешних играча, толерантни став према противнику (који има исто право као и ви да жели што и ви желите), проналажење начина за опуштање пред партију… Ако будете у раду на себи доследни и уложите бар један део времена и енергије коју свакодневно трошите проводећи на инернету, процес ће се усталити у свом трајању. У вама ће се временом формирати нови, спонтанији, флексибилнији став према игри и противнику и ви ћете док седате за партију успут регистровати, колики рејтинг има ваш противник, да ли је стар, ћелав под сакоом, али вам то више неће бити толико битно, јер ће ваш фокус бити на другој страни, тамо где и треба да буде посвећен игри и себи у њој. И кад вам у жару борбе УМ који то стално ради да би задовољиио своје потребе, унесе несигурност кроз мисли о рејтинг бодовима, стању на табели, евентуалној понуди ремија, превиду из претходног кола, страху о непознатој позицији или цајтноту који се приближава, или о било каквој теми која нема везе са партијом, ваше биће ће се тога лако отрести јер ви сте о томе претходно размишљали, знате да се то и другима дешава, свесни сте своје слабости, једном речју почели сте да упознајете себе… То ће вам омогућити да се брзо вратите у Садашњи тренутак и опет потпуно посветити партији. Зато порука свима који играју шах са такмичарском амбицијом гласи, трагајте за својом аутентичном психологијом. И користите при томе интроспекцију, у њој се крију велике унутрашње резерве за шаховско напредовање !!!

Др Слободан Илић