Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Далеко од публике и медија

Далеко од публике и медија

24.12.2012 /   Ковачевић, Марјан (2213)

Из шаховског додатка из данашње Политике...

Далеко од публике и медија

Шта чине Лондон и Москва, а где је Београд у буђењу великих и традиционалних центара. – Подвизи преживелог ентузијазма

Када се прелиставају наше новине од пре четири деценије, у годинама уочи и за време „меча столећа” 1972, борба за светског првака у шаху и повратак Мохамеда Алија крали су лавовски део простора спортских рубрика. Шах је тада стигао до медијског и финансијског зенита. После кратког и нестварног Фишеровог повратка пре 20 година, па одмах затим дефинитивног одласка, почела је ера Кирсана Иљумжинова. Председник мале руске републике Калмикије постао је 1995. и председник Светске шаховске организације (ФИДЕ), обећавајући повратак великог новца и медија у шах.

У ери најдуговечнијег шаховског владара Иљумжинова, која може још дуго да траје, светско првенство је претворено у масовно инстант-такмичење чији се шампиони брзо заборављају. У мушкој конкуренцији тако је потрошена једна деценија, а у женској систем Иљумжинова и даље траје.

Ти шампионати су протерани из великих, традиционалних центара, најчешће на Блиски и Далеки исток. Често су то биле земље са проблематичном политичком ситуацијом, или из других разлога непопуларне, у оба случаја спремне да на тај начин подрже своју медијску промоцију.

Мукорпни опоравак почео је одустајањем од нокаут-шампионата 2005. и још увек траје. Ново светло у тунелу је Турнир кандидата за изазивача светског првака, марта 2013. Место је Лондон, град који шаху враћа стари сјај, а састав крајње обећавајући: Карлсен, Крамник, Ароњан, Иванчук...

И у женској конкуренцији има наде за бољитак, јер ће овогодишња инстант-шампионка Ана Ушоњина играти много озбиљнији меч са Кинескињом Ху Јифан, победницом циклуса гран-при турнира Фиде, такмичења које представља значајно освежење.

У периоду док су светске звезде бледеле, шах се из новина и телевизије селио на Интернет, јефтин и доступан медиј. Али, званичне презентације федерација – од најмањих до највећих – нису понудиле заљубљеницима прилоге које су очекивали.

Срећан рођендан, драги председниче!

Уместо тога, преплавиле су их слике руководилаца са отварања и затварања такмичења, па са међусобних пријатељских сусрета на егзотичним местима; готова саопштења и извештаји о великим организационим успесима.

Почетком априла прошле године, када је наш велемајстор Иван Иванишевић на Европском првенству одиграо турнир каријере, још недељама није знао да ли се пласирао на Светски куп. Узалуд смо тада окретали Интернет адресе Фиде, француских организатора и Европске шаховске уније. Уместо тумачења на сајту Фиде, као шамар у лице учесника, сваког дана је освањивао велики наслов: „Срећан рођендан Кирсане Николајевичу!” Дуго је трајала прослава 49. рођендана председника Иљумжинова.

То је данашњи однос вођства и извршилаца, који се за професионални хлеб боре на масовним турнирима, по ресторанима и месним заједницама у забаченим местима, по убрзаном и брзопотезном темпу – како год се понуди.

Преселимо се начас у неупоредиво другачије односе у тенису, где већина гледалаца никада није чула ко је председник Међународне тениске федерације (ИТФ), па ни Удружења тениских професионалаца (АТП), али зато препознају имена првих 100 на светској листи. Овог месеца, када је организатор гренд-слем турнира у Њујорку саопштио да ће 2013. наградни фонд бити повећан за четири милиона долара на рекордних 29.5, а да ће се финале играти у понедељак, уместо у недељу, АТП се муњевито побунио што полуфинале није у петак, а финале у недељу. Успут су се пожалили и на висину повећања фонда: „Већ девет месеци тражимо да Амерички Опен у пуној мери уважи фундаменталну улогу играча у добити организатора...”.

Јасно је да су за неупоредивост ових односа криви сами шахисти, јер не могу да изборе и оправдају цену коју сматрају да заслужују. Од некада уважене господе којој то није требало ни говорити, данас мало велемајстора прихвата писана „правила о коректном облачењу”, а још мање –друге обавезе према публици. Шах се и даље игра са жаром и добро, али то, осим самих учесника, мало ко прати.

Међутим, за однос према медијима још су кривљи организатори, од којих зависе правила игре. Поред више пута помињаних лондонских узора, сада се буди и шаховска Москва. И не само организацијом Таљевог меморијала и меча за светског првака у фантастичном амбијенту Третјаковске галерије. Прошле седмице, у једнако узвишеној атмосфери у Централном дому литературе у Москви, шах је подсетио на статус тениса. На гала вечери за најбоље руске играче, организаторе, донаторе, политичаре и новинаре, велемајстори су узвраћали на прави начин – предавањима, понашањем и игром. Чак је специјални позив добила и Украјинка Ана Ушоњина, нова светска првакиња, којој је плакету „Каиса” уручио Михаил Горбачов. Можда је њена титула спорног квалитета, али промоција је била врхунска.

Овдашњи медијски хероји

Белосветски проблеми су и код нас пресликани, а притом карикирани. Из Београда, некадашње шаховске метрополе, ниво је давно протеран. Лига је слабија него у савезима Војводине и Централне Србије, кадетска првенства се отаљавају по убрзаном уместо класичном темпу, а „Трофеј Београда” се игра у Обреновцу.

Медији су не само незаинтересовани, него и непожељни. Пошто савези живе од буџетских прихода, клупских такси и масовних турнира, најважније је да се програм формално испуни. Врхунски резултати су штетни, јер оптерећују обавезама, а критике медија само ометају такав рад.

Опет, постоји нада да се и код нас нешто поправи. Сама чињеница да је велемајстор Алиса Марић изабрана за министра спорта и омладине говори да је овом друштву још стало до врхунских резултата у шаху. Затим, следећег лета ће Београд, после много година, да буде домаћин једног великог међународног такмичења – Европског првенства шахисткиња...

Дотле, не треба мислити да је наш врхунски шах остао без ентузијазма у медијском представљању. И у једном од најтежих периода постоје блистави изузеци, равни оним у најлепшим временима, па зато и вреднији. Три примера које издвајамо плодови су бесплатног, пожртвованог рада у ери Интернета.

Др Владица Андрејић уређује најбољи домаћи сајт „Вечити шах” и већ шест година нуди оно што нема ни једна званична институција: најаве и праћење великих турнира и партија, поготово када учествују наши; веома стручне анализе и критике резултата и рејтинга; познате и ауторски оригиналне прорачуне успешности, чак и за убрзани темпо; портрете играча, дискусије, репортаже...

Андрејић је први у свету разјаснио питање горе помињаног Иванишевићевог пласмана на Светски куп, чак му се и дански велемајстор Нилсен јавно захвалио што је допринео његовом пласману. Уз свакодневни рад на сајту, стигао је ове године да одигра десет турнира и помрси конце многим велемајсторима: победи Папа и Никчевића, ремизира са Савићем и Благојевићем...

Горан Томић, професор и мајстор Фиде, уређивао је свакодневно, пуних 11 година, „Шах Мат Листу”. Све вести и занимљивости до којих је стизао бесплатно је слао у тој мејлинг листи сваком ко је затражио. Сам је радио интервјуе, отварао корисне дискусије, привукао сараднике са изванредним репортажама и другим прилозима. Као и Андрејић, покривао је већину догађаја из окружења и тако доприносио повезивању. Када је прошлог месеца најавио престанак, стигле су му стотине порука и преломиле га да, после само пар дана паузе, настави. Његово ново задовољство за шахисте зове се „Шаховска хроника”.

Милан Велимировић, двоструки велемајстор проблемског шаха, шест година уређује најпопуларнији проблемски сајт „Мат Плус”. И његов рад повезује стручњаке из окружења, али и из целог света, јер је све на енглеском: форум, турнири, саводневни решавачки тестови и остале услуге. Уз уређивање истоименог часописа на енглеском, ове јесени је обогатио проблемску литературу и једним капиталним делом. Заједно са Финцем Каријем Валтоненом, у издању „Шаховског информатора”, објавио је књигу „Енциклопедија проблемског шаха – Теме и термини”, која је дочекана најласкавијим оценама широм света.

Медијски подвизи још постоје, као и људи спремни да се поново боре за шах. Потребно је само да и у званичним институцијама то уоче, да се сете како су ту дошли и због чега је ова игра постала толико популарна.

Марјан Ковачевић