Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Одлази још једна година

Одлази још једна година

23.12.2012 /   Илић, Слободан С (2109)

Слободан Илић из Ниша написао је један текст, па прочитајмо...

ОДЛАЗИ ЈОШ ЈЕДНА (ШАХОВСКА) ГОДИНА

Фраза којом се обично почињу децембарски текстови „крај године је време за сумирања резултата“, губи од своје неоригиналности ако је освешћена, тако да ако се након тога,„у овој другој верзији“и стварно употреби може да изазове занимање читалаца.Елем крај године је време за сумирање резултата у личним и колективним сферама па се у том општем контексту може односити и на шах.Или још много уже на српски шах!!

У квалитативном смислу током године се није ништа спектакуларно догађало, било је организовано пар опена, администрација је бирократски уиграно одрадила лиге и локалне кадетске перформансе. Здушно је похваљен пласман мушке репрезентације на олимпијади у Истанбулу, док дебакл женског тима и бледа игра наших представника на кадетском првенству света у Марибору никог нису превише узбудили. Аутентичну шаховску Србију, данас чине „викендашки номади“ који сналажећи се за превоз ко како зна и уме, лутају по српским варошицама, не би ли у једнодневном лупању по шаховским часовницима зарадили неки динар за голо преживљавање.На крају крајева и то је до даљнег ОК (show must gone)јер, пошто тренутно није способан да се наметне на неки афирмативнији начин, актуелни српски шаховски живот овако бар поштено показује да лојално прати актуелне друштвене трендове.

Идеја овог чланка међутим нису „земаљске ствари склоне честим кварењима“, већ два шаховска догађаја везана за пролазећу годину, која својим садржајем и порукама надрастају могућности људи да их обоје својим утицајем. Ове године напустио нас је (мислим да сви који се искрено радују шаху без обзира на ниво шаховског умећа имају право на овакав начин присвајања) велемајстор Светозар Глигорић. Својим деловањем за шаховском таблом и ван ње обележио је време и уз све познате такмичарске успехе и медаље, даривао нашем народу нешто још важније. Деценијама је доприносио подизању његовог колективног самопоштовања и личним примером га препоручио свету. Глигорић је и својим одласком изазвао свеопшту жалост и последњи пут направио колективну катарзу окупљајући шахисте свих генерација и категорија, аматере, професионалце, знане и незнане поклонике древне игре, љубитеље шаха из различитих области јавног живота у јединственом конзенсу (тако редком на овим просторима) који његову заоставштину ставља у залог даљем напредку. Мала земља мора да слави и стално подсећа на свог великана јер ће у супротном све своје партије губити у минијатурама!! Глигорић јој је својом личношчу, делом, међународним угледом, потврђеним и у постмортем коментарима светских угледника проширио границе и показао да може, да живи са правим вредностима без обзира што је мала. Хавана слави Капабланку, Талин Кереса, Москва Аљехина, Рига Таља, Вршац Бору Костића, Лењинград Ботвинилка, Поланица Здрој Акибу Рубинштајна, Љубљана Видмара, Пловдив Трингова…. надајмо се да ће и Београд наћи снаге (да снаге, јер ако буде снаге биће и новца) да се меморијалним турниром поклони сенима Светозара Глигорића.

Година Глигорићевог одласка на свом другом полу који означава долазак, као својевсрсну потребу за балансом, најавила је ново име које показује предиспозиције да постане драгоценост српског шаха. Александар Инђић је ове године ушетао на нашу централну шаховску сцену без велике помпе, али то му није сметало да врло брзо постане њен запажен актер и наговести велике могућности. На први поглед у њему нема ништа спектакуларног посебно у ери кад шаховски генији ничу као печурке после кише, све ниже спуштајући старосну доб генијалности. Инђић није вундеркинд, нити се је досада закитио неком кадетском европском титулом, али је неоспорно (тајм аут за дежурне скептике, то је фела у којој никад нисмо оскудевали) саткан од посебног материјала који обећава високе домете. Универзалним погледом на шах који обједињује приступ игри, противнику, шаховском наслеђу, литератури, као и ваншаховским аспектима игре, тако необичним за младог шахисту на почетку каријере, Индјић буди наду да ће племените поруке шаха, потпуно избледеле у ери шаховске компјутеризације наставити да живе на овом простору. Пратио сам уживо наступ Инђића на првенству Европе у Пловдиву, разговарао са њим у Врњачкој бањи и уверио се у то и нашао истомишљенијке у армији шахиста различитих профила који познају Инђића и прате његов развој. Његов ваншаховски потез на турниру у Параћину (понуда ремија у партији где је био надигран и где се проста позиција након грубог превида противника конвертовала у његову корист) којим је личну добит предпоставио емпатијском саосећању и невидљивој шаховској правди, још једна је потврда соецифичности његове шаховске личности. О таквој одлуци се не размишља, она се доноси несвесно, у тренутку, “из карактера” и на страну да ли је “шаховски речено паметна” (различита су мишљења играча које сам анкетирао), она недвосмислено указује да млади Инђић не игра на ситно (на пола бода или пар рејтинг поена) него на нешто велико о чему вероватно на свесном нивоу тренутно ни сам нема јасну представу.

Глигорић и Инђић се вероватно никада нису срели, питање је да ли је прослављени велемајстор окупиран другим темама пред крај свог живота уопште и чуо за младог шахисту. Инђић о Глигорићу зна много, између осталог имао је потребу да му и својим присуством на испраћају ода поштовање.Можда се нису срели, али су се ипак “окрзнули у симболичном мимоходу”, један на путу у легенду, други ка шаховској позорници. Њихова веза треба да будемо ми који чинимо шаховску јавност, креирамо шаховско мњење и истински одани древној игри најдобронамерније желимо да прошлост и садашњост српског шаха повежемо у име будућности. И сами ћемо бити вреднији ако знамо да ценимо вредности других. А у нашој шаховској средини правих вредности нема баш у изобиљу. Година за нама броји последње дане, али нова као да је већ почела, у њој Глигорићу дугујемо меморијал, а Инђићу осмишљену подршку.