Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Џозеф Крос: "Размена фигура"

Џозеф Крос: "Размена фигура"

08.02.2012 /   Андрејић, Владица (2170)

Прочитајте једну од мојих омиљених шаховских новела...

Драги читаоци, ево једног ремек-дела у жанру шаховских новела. "Размену фигура" потписао је Џозеф Крос и она је ушла у збирку приповедака "Неочекивано" (Bantam Books) у избору Бенета Серфа. Џозеф Крос је заправо пар сарадника Хауард Немеров и Вилијам Џонсон. Немеров је рођен у Њујорку 1920. и школовао се на Харварду, док је Џонсон из Колорада, а школовао се на Јејлу. Оригинални текст приче на енглеском нисам у потпуности прекуцао, док је на српском дат превод Драгослава Андрића из његовог феноменалног Шаховског забавника (стране 65-72). Уживајте!


РАЗМЕНА ФИГУРА

Џозеф Крос

Док је воз полако кретао са велике централне станице, Френсис Барон је извадио свој џепни шах и почео да зури у њега. Није разместио фигуре, него се просто удубио у шездесет и четири црна и бела поља, на којима није играо само шах, него је, могло би се рећи, одигравао читав свој живот. Док је посматрао та пуста шаховска поља, невидљиве фигуре су се покретале и преплитале у његовим духовним очима, као да саме приказују сва смишљена чворишта његових партија, управо као што је једном приликом рекао: "Када се превазиђе одређена фаза, играч више и не помера фигуре, него их просто посматра како се саме померају". Френсис Барон је превазишао ту фазу још кад је имао двадесет година. Оно што је сада радио, и што ће имати да ради када воз стигне у Бостон, могло би се упоредити са вежбама за пет прстију које велики пијанисти предано изводе сваког дана. Самодисциплина, професионална обавеза, али и више од тога: знао је да из тога лаког тренинга може да блесне надахнуће које би могло спасти неку партију, суптилна али прецизна варијанта која никада није била виђена у књигама. То се већ дешавало, па су се и књиге томе спремно прилагођавале: "Следећи бриљантни наставак први пут је у турнирској пракси применио амерички велемајстор Френсис Барон..."

Сада, док је, у својој четрдесетој години, путовао на тај међународни турнир, својим изгледом није подсећао ни на каквог уметника, или професионалца тако посебне врсте као што је шаховска. Био је омален човек, уредно али не и отмено обучен, те је необична била само његова повећа округла глава, из које су вириле крупне очи иза наочара са сребрним оквиром. Таква његова неупадљива појава, уз његову величанствену игру, навела је некога да му да надимак "јак пешак". Била је то титула која му је, уз ону звучнију, велемајсторску, остала још од првих већих турнира.

Кондуктери и путници што су пролазили вагоном бацали су заинтригиране погледе на тога омањег човека који је на крилу држао малу шаховницу без фигура, као да је то некакво благо, или некаква болна успомена. Један наочити младић, који је седео прекопута са привлачном девојком, пригнуо се ка њему да га упита: "Да ли бисте хтели да одиграмо једну партију?"

Барон подиже поглед, као да га неко узнемирава. "Хвала, не бих", рече некако усиљено, мењајући краљице са невидљивим противником и освајајући му при том пешака. Тако вам је то са велемајсторима: не могу они играти са првим који наиђе. Чак и мајстори, изненађујуће често, губе партије; пораз против непознатог противника, у возу, био би прилично непријатан, да се и не спомиње могућа штета коју би то нанело његовом угледу. Поред тога, мада је Барон био још млад у поређењу са многим мајсторима са којима се сусретао на турнирима, већ је на ту генерацију у успону гледао са доста респекта, који је ускоро имао да се претвори у страх. Он сам је, морао бити, изгледао као прави жутокљунац када је, у својој двадесет трећој години, први пут победио Оримунда, са којим се од тада много пута суочавао. Сад више није могао пребацивати Оримунду што се после тог пораза понео онако некоректно.

Побојавши се да је можда био мало неучтив, додао је: "Врло сам заузет, знате", и одмах схватио да је испао смешан.

"Имате ли намеру да пратите турнир у Бостону?" упитао га је младић.

Барон је оклевао. "Да", рекао је најзад. "Навратићу тамо". А његов дух му је диктирао: топ узима топа, пешак узима топа, шах... завршница је имала да буде сасвим једноставна.

"Мислим да ће се сва борба водити, у ствари, само између Оримунда, Саварда и Барона", рече младић. "Поред њих - нико нема много изгледа".

Мат ће се ту, мислио је Барон, извести са врло мало фигура, јер су белога краља блокирали у три правца његови сопствени пешаци.

"Ја се лично дивим Оримунду", настави младић. "Последњи је од старих велемајстора. А најоштрији је нападач од свих које знам. Надам се да ће опет постати првак. Била би то победа не само његова, него и његовог стила игре."

"Не свиђа вам се много модерни стил?" упита га Барон.

"Исувише је изнијансиран, исувише опрезан", рече младић. "Модерни шах као да и није игра, него чекање".

"Њиме се побеђује".

"Добро, зашто не бисмо мало заиграли?" опет му понуди младић. "Могу вам дати фору какву хоћете - можда чак топа."

Барон се, са устезањем, насмеши. "Мислим да то не би било потребно".

"Е па, морао бих вам, ипак, рећи - ја сам знате, Ричард Џемс... ваљда сте чули за мене. Прошле године сам победио на студентском првенству".

Дакле, то је тај Ричард Џемс. Барон се сети белешке у новинама, не о томе студентском првенству, него о једном другом, омањем турниру у Чикагу, где је млади учесник по имену Ричард Џемс прилично несрећно претрпео пораз против Макса Тарнеса али је добио награду за најлепшу партију захваљујући узбудљивој комбинацији у игри са Џекобом Голдманом. Већ је гледао како се понавља стара прича: кроз годину-две, или три, имаће да се суочи, над шаховском таблом, са тим изузетно талентованим младим мајстором, Ричардом Џемсом, и све ће тада бити на коцки. Али засад је још сигуран. Почео је да размешта фигуре.

"Ипак бих волео да играмо под једнаким условима", рекао је.

"Јеси ли сада задовољан?" упитала је девојка. "Упецао си недужног сапутника - да играте. Ето, то је оно најлепше кад имате Дика за мужа", објаснила је Барону, "његова жена има прилике да се упозна са многим занимљивим људима. Али, као случајно - сви су они шахисти".

Младић се насмеја. "Дозволите да вам представим своју супругу, господине - ?"

Барон погледа шаховницу. "Шпрингер, Џон Шпрингер", рече изабравши ту немачку реч за скакача. То што је измислио псеудоним, чинило му се, није било ништа непоштено. На крају крајева, имао је свој реноме, над којим је морао стално да бди. Јер, могао би и да се оклизне, сасвим случајно, да му пажња застрани због свих тих звукова у возу, уопште због нерегуларних услова - а није хтео да једна таква случајност окрњи његов углед, или да утиче на његово расположење почетком турнира.

Али ако се већ постарао, макар и привремено, да сакрије свој идентитет, знао је да не сме ни применити свој стил игре, који би стручњаку открио и његов ранг и његово име. Морао је, зато, прихватити хендикеп да се са Ричардом Џемсом одмери на противниковом терену, што би вероватно значило - да се изложи снажном нападу већ од самог почетка. Обично би Барон избегавао такав напад, ангажујући све своје снаге за предохрану, за суптилно напипавање и коришћење слабости, уз освајање све више и више простора док се чека противникова одсудна грешка, до које мора доћи кад-тад. А онда би се нагло променио ток игре. После мирне игре у почетку и контроле над стратешким подручјима, Барон би прешао у продоран, оштар и убиствени противнапад. То је био тај модерни стил, у коме је Барон био прави виртуоз. Али сад мора да се бори на старији и рискантнији начин.

Млади Џемс је извукао беле фигуре, па је одабрао напрад Макса Лангеа, непосредан и жесток, право кроз центар. Било је очигледно да тежи брзој победи, унапред се мирећи са позиционим слабостима у случају да му напад не успе.

Барон се бранио на конвенционалан начин, оштро се борећи за центар, за тачке одакле би добро замаскиране одбранбене снаге могле прећи у акције на противничкој територији. Обојица су били помало нервозни. Било је у шаху нечег, мислио је Барон, што је уобичајену фразу "то је само игра" чинило бесмисленом. Напротив, као што се може судити по онима који га играју, шах је прави пример немилосрдне борбе за власт. У томе је и одраз самог живота, са свим тим илузијама о власти над њим. Управо зато - мада би се људи што не умеју да мисле насмејали кад би то чули - шаховски мајстори често умиру изанђали од напете, невероватно дубоке и сложене концентрације током низа година.

Кад су ушли у завршницу после размене краљица, Џемс је остао са пешаком мање, али је имао повољнији положај за непосредне акције.

"Морам вам рећи, господине, да играте заиста сјајно", са пуно поштовања је рекао Барону, који је на то климнуо главом и насмешио се. Позиција је, знао је то, била критична. Ако би Ричард Џемс савршено знао све што књиге о томе кажу, имао би и победу надохват руке. Али био је нервозан, скоро је дрхтао од жеље да успе. Кад би се само та његова нервоза могла искористити на прави начин - или ма на који начин... Френсис Барон је већ и те како жалио што је пристао да игра. Тај младић ће се појавити на турниру, препознаће свог противника из воза, случај ће бити обелодањен. Могао је већ да замисли Саваров икривљени, саркастични подсмех, и не само Саваров. Биће због овог подоста смеха на његов рачун.

"Извињавам се", нагло рече, "што вам нисам рекао своје право име". Насмешио се и пружио руку. "Ја сам Френсис Барон".

Наизглед, све је било у реду. Био је то чак комплимент младићу. Откривајући ко је, велемајстор као да је признавао да има достојног противника. А и Ричард Џемс се свесрдно потрудио да извињење прихвати у томе духу. Али сад је већ било у питању нешто много крупније. Сад је он играо, са изгледима на победу, против самог Френсиса Барона. Поцрвенео је и промуцао: "Не мислите, надам се, да је било непристојно са моје стране знате, оно што сам рекао о Оримунду. Појма нисам имао да..."

"Разуме се," насмешио се Барон. "Оримунд игра на свој начин, а ја на свој. Ви сте на потезу, господине."

Два потеза касније, Ричард Џемс је померио једног пешака — што га је коштало партије. Његов славни партнер се, као победник, понео сасвим фер, мирно и уверљиво честитајући младићу на одличној игри.

"Ускоро ћемо вас видети, бојим се, и на јаким турнирима," рекао је срдачно кад су се растали на станици Беи Беј.

"Хвала вам, врло сте љубазни. Са задовољством ћемо пратити ваше партије на турниру."

Обојица су знала шта се у ствари десило. За Барона је та победа била прилично бесадржајна, постигнута триком не много бољим од запахњивања партнера дуваном право у лице током читаве игре (што је било омиљено лукавство једнога руског велемајстора), или звиждукања, или добовања прстима по столу. А што је најгоре, није био сигуран да ли би ту партију уопште добио без такве смицалице.

А Ричард Џемс је рекао својој супрузи: "Не знам зашто је морао баш тада да ми каже ко је. Дотие сам сасвим добро играо, али... уфф! Кад сам чуо да играм против једног Френсиса Барона просто сам онемоћао!"

"Па то је он баш и хтео," рече Сали. "Тај твој Френсис Барон може да буде велики шахиста колико хоћеш, али за мене је он истовремено — и мали гад."

"Али забога, мила моја, па он би ме ионако победио."

"Немој ти ту мени сад, мила моја! Ја не знам много о шаху, а можда би те он збиља потукао до ногу, али по ономе што сам му у току игре могла прочитати на лицу — он тако није мислио."

Учесници турнира, чинило се Барону, били су озбиљни и свечани као збор кардинала окупљених да изаберу новог папу, али и суревњиви, свакако, као дечаци који бирају капитена свог кошаркашког тима. Био је то први међународни турнир после рата, па су видљиво недостајала нека раније веома позната лица: Естиган, који је умро; Зинућо, који је постао фашиста па је сад био у затвору; Ајнрих, коме се није дозвољавало да икуд крочи из своје земље. Али друге је добро знао: енглеског велемајстора Кренија, који је у својој скупој одећи од твида изгледао као престарели ученик; Савар, Француз, пуначки човечуљак који је личио на шефа кухиње али је имао ексцентричнији стил него ико; Јазов, из Русије, који је изгледао уштогљенији и тмурнији него иначе; и још већи број интернационалаца. Другоразредних, помислио је Барон. Па ипак, можда и не баш другоразредних; толико је мала била разлика, у шаху, између велемајстора и зналаца, само одличних играча. Било је више него вероватно, мислио је и против своје воље, да ће изгубити понеку партију и против таквих. Али, срећом, изгубљена партија вас не искључује из даље борбе. Са овога турнира су, после одређеног броја кола, испадали они са најмањим збиром поена, док би преостали играчи почињали изнова.

А ту је, најзад, био и Оримунд. Остарели велемајстор чија је седа коса уоквиравала његову главу као жичани ореол. Увек је имао високи бели оковратник и блиставо црно одело. Ближио се седамдесетој, руке су му подрхтавале, глас му је био тих, манири беспрекорни, а дух као да му је последњих година изгубио нешто од своје бриткости. Знало се да је био у концентрационом логору, што се, помислио је Барон, на њему видело. Стари му није био остао у сећању тако благ, тако кротак. Кад су се сусрели у хотелском фоајеу, чинило се да је Оримунд заборавио да је икада био љут на Барона. Ословљавали су један другог, конвенционално, са "маестро", па су неколико тренутака разговарали безмало пријатељски.

"Шта ћете, маестро Бароне, живот пролази..." говорио је стари. "Ни ви нисте више младић."

Да ли то, значи, тако бива? Да ли милите тако из живота, отресајући са себе старе антипатије, ослобађајући се постепено од порочне страсти за успехом?

"Радујем се што ћу опет имати ту част, маестро..."

"Можда последњи пут," рече Оримунд. "Знате, пре много година, кад би ме неко упитао како сам то у стању да траћим живот на шах, умео сам да узвратим питањем — а како сте ви у стању да траћите свој живот на писање књига, зарађивање новца, сликање, или било шта друго? Такав мој одговор изгледао ми је добар и сасвим уместан. Али сад, признаћу, почињем да се питам — шта сам то постигао. Живот ми је био дат — а шта сам с њим учинио?"

"Остаће ваше бесмртно име," одговори Барон врло озбиљно.

"Бесмртно име... Али боље би било да сам умро. Можда ћете то и ви увидети једнога дана, маестро." Ово последње, Барон је приметио, било је изречено са оним познатим хладним и убиственим гневом кога се сећао као једне од Оримундових карактеристика. Али Барон је схватао шта је стари хтео да каже: било је боље умрети као првак света, него се суочити са опадањем своје снаге, и са издизањем младих управо онда кад им се човек више не може успешно одупрети. Боље тако — него умрети у тим касним, леденим годинама, кад велемајсчор, ако направи грешку, помишља да губи разум.

То је био њихов последњи разговор док се нису срели за шаховском таблом. Скоро љутито, Барон успе да се отараси сажаљења које је био осетио према томе старом генију. Па шта ако је и тако? — убеђивао је себе. Када и мени дође време, нећу кукати на победниковом рамену. Такав је живот — али и да имам толико година као он, још бих био уверен да морам побеђивати. А уосталом, да је случај обратан — би ли он имао милости за мене? Чисто сумњам.

Турнир није био лак. Мало их има који су у стању да издрже толику нервну напетост из партије у партију, наступајући против све самих прворазредних играча, а да се никад не осете беспомоћним, па ни Френсис Барон ту није био изузетак. Борбе су постајале све теже, па се у последњим сусретима првога круга наилазило на играче који су, знајући да ће бити елиминисани, играли жестоко и безобзирно у жељи да однесу кући, као утеху, бар неки поен из игре против могућег првака света. Барона су тако потукли Јазов и Крекли, док је Оримунд изгубио партије против Савара и самог Барона. Барон се, међутим, непоколебљиво уздао у себе. У првом колу је победио Савара, и мада са Оримундом није лако изашао на крај, бар је испољио сигурност и снагу, играјући од првих потеза солидно и жилаво. Стари је играо надахнуто као у својим старим, сјајним данима, али, пошто је његов напад свуда наилазио на баријере, мало се више разоткрио, па се није могао супротставити противнападу када је најзад и до тога дошло. Ричард и Сали су пратили све његове партије, и мада Барон ни на који начин није показивао да је свестан те њихове посебне заинтересованости за његову игру, имао је неугодан и неодољив осећај да су га у возу некако прозрели, и да ће им бити мило ако не успе, па сад чекају да виде његове грешке. Иронично се насмешио у себи. Грешака неће бити, и не сме — све мора бити савршено. А онда је прионуо да разгроми др Андерсона, свога последњег противника у првом кругу.

Једино су Оримунд, Савар, Френсис Барон, и један Ирац по имену Брајан избегли да буду елиминисани. У другом кругу је Брајан, осећајући наједном колико је близу титуле светског првака, једноставно крахирао, губећи партије против све тројице. Савар је изгубио против Барона и Оримунда, а ова двојица су ремизирали између себе, па су ушли у одлучан сусрет са по два и по поена освојена у томе кругу.

Уочи последње партије, Барон је седео у хотелском фоајеу и читао, кад му је пришао секретар месног шаховског клуба.

"Изабрали смо десеторицу играча," рекао је тај званичник, "па бисмо волели да са њима одиграте симултанку наслепо. Била би то за нас част, велика част, маестро, а можемо вам гарантовати потпуну дискрецију. Наравно, схватамо да можда нећете бити расположени да се излажете таквом напору уочи финалног сусрета, али ми је речено да вас ипак питам." Оклевао је, као да се извињава, безмало спреман да се, схватајући колико је тај захтев преамбициозан, повуче и пре но што би добио одговор, али га је Барон зауставио.

"Под условима које сте нагласили," рекао је, "не бих имао ништа против те симултанке. У ствари, вашу заинтересованост примам као комплимент, на коме вам захваљујем. Само, схватите, очекиваћу од вас да то остане у потпуној тајности. Пре свега, не би било лепо у односу на мога противника ако би се сазнало да сам уочи наше партије био толико безбрижан да сам играо шах забаве ради. Могу вечерас да играм само ако се подразумева да ту резултати уопште неће бити важни, те да ће то бити за мене само мали предах."

"Потпуно вас разумем," рече секретар. "Договорићемо се овако. Члановима ће бити речено да ће један велемајстор, чије им име неће бити откривено, одиграти симултанку наслепо против њих десеторице. Велемајстор ће бити у посебној просторији, и неће се видети са својим противницима ни пре ни после тога. Тако ћемо све до сутра увече само председник клуба и ја знати ко сте. А и од самих играча ће се захтевати да ћуте о целој ствари."

Пошто су ти услови били за Барона задовољавајући, одвезен је до Коплијског шаховског клуба, где је смештен у омању собу и за тренутак остављен сам. Секретар се убрзо вратио. "Пао је договор," рекао је, да ћете имати беле фигуре на парним таблама, а црне на непарним. Је ли у реду?"

"Како да не," одговорио је Барон.

"Онда ће први потез на свим непарним таблама бити — пешак на е4," рече секретар.

"Мој одговор је свугде пешак на е5, а на свим парним таблама играм пешаком на д4."

Тако се то ради. На тим симултанкама наслепо дозвољавало се противницима да се мало истрче, па кад се слабићи открију сами — брзо се почисте, да би се пажња усредсредила на оне теже партије.

Аматери су се брзо показали. У првој, другој, четвртој и осмој партији Барону је било потребно мање од петнаест потеза да би постигао и учврстио пресудну предност. Мало у којој партији наишао је на некакве тешкоће. Нашао се, као и обично, некакав замлата који је уображавао да му пешаци на даминој страни могу обавити сав посао; други је мислио да се може потпуно обезбедити ако фијанкетира оба ловца; један је убацио краљицу у ватру и оштетио Барона за топа и пешака да би упао у лукаво постављену клопку. У већини партија игра није донела, ништа, сем прилике за велемајстора да још мало увежба концентрацију.

Најзад се седма партија издвојила од осталих. Био је то напад Макса Лангеа, и то она варијанта у којој се дамин скакач доводи на необично поље. Удубљујући се у ту позицију, Барон поче да препознаје противников стил. Његов партнер, скоро је био сигуран у то, није могао бити нико други до Ричард Џемс. После неколико минута, изненађујуће брзи напад учврстио га је у томе уверењу. Барон је осетио неумољив притисак пред којим су његове фигуре биле натериване на одбрану. Могло је ту свашта да се догоди.

Остале партије су биле докрајчене негде после четрдесетог потеза. Добио их је све, али то, најзад, и нису били никакви противници. Али у седмој партији се водила оштра борба, претећи облаци скупљали су се на видику. Џемс као да је хтео да извојује бриљантну победу, а ствари су тако стајале да то и није било немогуће. Само, овај пут није било начина да се младић избаци из колосека: напротив, Барону се чинило да би његови сопствени нерви пре могли попустити. Могло се ту веома лако погрешити; несигурно је у свом духу држао изукрштане, замршене конце варијаната у којима је укупно тридесет три фигуре и пешака могло да учини више од осамдесет потеза на шездесет четири поља. Могућности су биле бескрајне. Ако би се заборавио само један потез, или би се у меморији погрешно извео, све би било готово: био би то пораз. Један пораз, наравно, у десет партија наслепо — то није било ништа; али зар да изгуби баш против младога Џемса! А био је сигуран да је и Џемс знао са ким игра; осећао је духовну везу са партнером која му је омогућавала да замисли младићев допадљиви лик док се сагињао над таблом, те је схватао да Џемс савршено добро зна да он то игра — и добија — против Френсиса Барона.

А онда се и то деси. Дошао је секретар и рекао: "У партији број седам — пешак долази на ф6."

"Баш тако?", упита Барон, са неверицом.

"Да, то је играо, господине."

"Мој одговор је — дамом узимам топа."

Френсис Барон је одахнуо. Ричард Џемс је направио грешку, истина суптилну, и не одмах видљиву, али је велемајстор већ сад могао предвидети распад противникове позиције. После жртве краљице, скакач и два топа ће обавити преостали део посла. Позвао је секретара, и рекао: "Објављујем мат у шест потеза."

Све је сад ишло како је замислио. У петом потезу је натерао белога топа да заузме поље поред свог краља, блокирајући га, тако да је био могућ мат скакачем на ф2.

Вратио се у хотел, али га је нешто мучило. Онаква грешка је била просто неприродна, ако се има у виду колико је бриљантна била Џемсова игра све дотле. Била је равна предаји... била је... па дабоме — то и јесте био намеран пораз! Сад му је све било јасно. Џемс је препознао свог противника, схватио је да би Барона, свег опхрваног турниром, ма какав пораз у овом тренутку могао из основа да уздрма — па је свесно отворио свој положај да би био побеђен. Био је то више него суптилан и оштроуман спортски гест; било је то, на неки начин, морално откровење. Најзад, размишљао је, ако се има у виду да томе младићу нисам нимало симпатичан, и да је мирне душе могао да ме порази али се ипак уздржао — утолико је његов гест био префињенији.

Френсис Барон је имао муке да заспи. Стално му се привиђало његово сопствено лице, које као да му се обраћало: "Ја сам Френсис Барон, ја сам Френсис Барон," и све тако, стално, са највећом могућом помпезношћу. "И чега ради — све то?" питао се. Ради једне шаховске партије. Али шах, на крају крајева, није сам живот. Шах је, ако се гледа како треба, ипак само игра. Велика игра, то је тачно; али заслужује ли она да се толико иде у сусрет њеним захтевима? Ето, тај Оримунд, већ оронуо, горко осећа то опадање сопствених моћи, па се ипак побожно држи правог витештва у игри.

Замишљао је Оримунда како се после њиховог сутрашњег, финалног сусрета враћа сам у Европу. Имаће он и даље пуно поштовалаца, биће ипак задовољан својом добром игром, мада не величанственом, то је истина; али ће у суштини, у дубини душе, бити потпуно сам — старац на прагу смрти.

Оримунд је добио ту последњу партију. Френсис Барон никада неће заборавити како су се новинари окупили око њих по њеном завршетку, нити како је старац плакао због свога успеха далеко више него што би да је био поражен. Па како га је Оримунд ословио као "маестра", и рекао му "збогом" на најдирљивији пријатељски начин, држећи шаку на Бароновом рамену. "После мене — ви ћете бити тај," рекао је, "можда већ за годину-две, ко зна?"

Колебајући се између потиштености и задовољства, Френсис Барон, другопласирани на светском првенству у шаху, спаковао је свој кофер, спремивши се да се врати у Њујорк. Анализе те завршене партије, знао је то, даће многима право да му се подсмехну.

"Слободно," рекао је, чувши да неко куца.

На вратима су стајали Ричард и Сали Џемс. Позвао их је да уђу, па му Ричард рече: "Само смо хтели да знате — нама је сасвим јасно шта сте урадили у тој партији." Сали је климнула главом, слажући се. "И хтели смо да вам кажемо — да је то било изванредно од вас."

"Шта сам урадио? Нисам урадио ништа — сем што сам изгубио, разуме се."

"Поклонили сте му ту партију. Учинили сте то намерно, и то тако да то никада неће схватити нико ко савршено добро не познаје и ваш и његов стил."

Френсис Барон им се насмеши. "Нема потребе трубити около о томе," рекао је. "У сваком случају, за тај свој донкихотски поступак треба да захвалим — вама. Синоћ сте ми открили много штошта о овој игри."

"Синоћ?" Џемс га погледа са неразумевањем.

"Да. У Коплијском шаховском клубу, знате већ, на седмој табли."

"Не разумем вас," рече Ричард Џемс. "У Коплијском шаховском клубу нисам био никада у животу."