Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Са Машом о шаху

Са Машом о шаху

14.11.2011 /   Андрејић, Владица (2170)

Екслузивно за Вечити шах, ваш главни и неодговорни уредник урадио је екслузивни интервју са Маријом Манаковом. Повод је одавно најављен, а у питању је велика неправда која јој је учињена што није позвана да наступи за репрезенатцију Србије.

Марија Манакова, иако својим резултатима заслужује никако не успева да се нађе у женској репрезентацији Србије већ неколико сезона. Неке резултате видели смо у тексту "Браво Машо!", а аргументе за прошлогодишњу акцију, Олипијаду у Хантију, читали сте у "И шта сад Ана?" Ове године није ушла у састав за Европско првенство, а паралелни текст о томе можете прочитати у "Селектор уместо селектора". Путем модерних технологија урадио сам интервју са Маријом Манаковом, а она је љубазно одговорила на моја питања. Па прочитајте...

Владица Андрејић:

Здраво Машо. У име посетиоца сајта Вечити шах волео бих да урадимо кратак интервју. Одмах ћу почети са конкретним проблемом који наше читаоце највише интересује. Како је могуће да Ви, као друга (активна) шахисткиња Србије по рејтингу и осталим перформанс статистикама, са освојеном медаљом на Женском шампионату Србије 2011, нисте ушли у репрезентацију?

Марија Манакова:

Иако ме свих претходних година нису узимали у тим, није ми било тако жао, јер увек је постојао изговор зашто ја не треба да играм. Али ове године неузимање мене у репрезентацију била је апсолутна неправда. Такође ми је жао да су овај интервју и све остале приче почеле тек после завршетка европског првенства, а не пре тога. Сад, ако би екипа наступила добро, ви не би ни послали сва ова питања. Суштина проблема је да у српском шаху сви ћуте. Плаше се да изгубе задње поцепане панталоне, једино што им је остало. Нема јаких личности које би могле да утичу на развој српског шаха. У ствари их има, али њима се не даје право гласа, они су негде у позадини.

Ево, рецимо, појавио се Борислав Ивков као селектор и рекао: "У тиму морају бити: Марић, Бојковић и Манакова. То је мој став, па шта буде." И човек је себи и за све нас обезбедио безбедан живот (за вицешампионе Европе одређене су националне пензије). То је био сјајан наступ! Велики успех! Где је сада Борислав?! Зашто није и следеће године био селектор?!

После тога били су чудно-флегматични Ристић, па Суза Максимовић, па Ана Бендераћ. Сви су добри, симпатични људи. Али када ја питам било кога у Србији - кад ће се коначно појавити човек који ће рећи своју сопствену реч, а не оно што му нареди Савез - сви ми одговарају: "Па, Машо... тако је то код нас... нема шансе..." И сада, кад видим да наша репрезентација губи од Словеније, у којој до скоро жене нису знале да играју шах, јасно видим: "У Словенији шах напредује, а код нас деградира". Можда сада, после другог узастопног срамотног наступа српске репрезентације има шансе да се нешто промени, бар ће неко почети да прича о томе.

Не знам тачно, али претпостављам да код Ане у екипи влада одлична атмосфера, али то није најважнија ствар. Важно је да шахисткиње играју шах добро, да селектор изведе прави избор играчица. Важно је да се правилно одреди састав екипе за сваки меч. Важно је да селектор има велико искуство или као играч, или као тренер. Да зна шта сме да каже девојкама, а шта да прећути. Да има непоколебљив ауторитет код играчица.

Рецимо, Скоро сам била на састанку женске комисије Руске шаховске федерације. Тамо је био Дохојан (селектор руске женске репрезентације и тренер сестара Козинцевих). Он је рекао једну ствар која ме јако погодила. На питање зашто је узео Погоњину, иако она није баш заслужила ове године (За разлику од Србије, у Русији се труде да поштују критеријуме избора у тим. И наравно немогуће је да шампионка државе не игра у екипи. Сећам се ситуације са Сандром Ђукић - лако су је избацили! Ово је "ситница" за руководство, кад су узели ћерку функционера Ракића уместо шампионке Сандре, а девојка је била сломљена. Пратим је, она иде на доле, и не верујем да ће имати снаге да се уздигне. Оставиће шах, а много је талентована). И сада Дохојан каже: "Знам како сјајно Погоњина игра за репрезентацију. Кад правиш екипу, треба да обратиш пажњу на многе факторе. Рецимо, има играча који показују свој највећи потенцијал кад играју за екипу. То су екипни играчи." Одмах сам се сетила себе, јер сам баш таква (иако то није баш најскромније, чињенице доказују, али кога то интересује?), а и преметила сам како Дохојан озбиљно схвата свој посао. Сетила сам се Ане Бендераћ, односно мој разговор са њом пред њену одлуку за састав екипе. Касније ћу испричати о том разговору, а сада само један детаљ. Ја јој кажем: "Знаш ли да сам скоро имала рејтинг 2366, па ми је пао само због једног турнира". А она ми на то: "Па, свака од вас има рејтинг, па јој пада..." Ја: "Ти упореди турнире где сам игзубила ја, а где твоје девојке! Ја сам изгубила на мушком интермајсторском турниру у Москви где сам после посла, уморна, и тако даље, ишла на партије да бих испробала нова отварања! А девојке су играле на најважнијим међународним такмичењима у својој узрасној конкуренцији, па су слабо прошле." Или кажем јој: "Погледај моје резултате са тим Рускињама, од којих ви губите са 3:1! Само погледај, како ја играм са онима од којих се ви највише плашите!"

Али Ана није Дохојан. Не може она све то да запази, а кад би могла - не сме чврсто изразити свој став пред руководством ШСС. Она је зависна од њих. Ко тамо одређује? Миша Вукотић? Он је заинтересован да све играчице БАС-а играју за репрезентацију. То је јасно. Једна је велика пријатељица селектора, другу заступају новинари... Стално су неки интереси, а резултат као да уопште није важан! А можда неко и жели да српска екипа наступи слабо? Озбиљно! Тако изгледа. Било би другачије да се узме јак селектор. Ко је јак? Сада ми на памет пада Борислав Ивков, затим Милош Јовичић, капитен, фантастичан(!) капитен РАД-а (то сам сазнала ове године), а и добар тренер истоверемено. Рецимо, он би могао да каже "не" руководству, јер има где да заради новац и није зависан од свог функционерског положаја у ШСС. И не сматра Олимпијаду и Европско првенство као коцкарницу, где ћемо "сигурно имати среће". Е, па, нема среће! То је шах! Ова екипа је јака, ова је слаба. Ова се добро припремила психолошки за последњу партију, а ова је сигурна да ће изгубити. И губи. А Дохојан је на том састанку рекао: "Ми идемо да заузмемо прво место. Ја радим само са тим ученицима који су увек спремни да иду на турнир само за прву награду."

Владица Андрејић:

Да ли Вас је неко из Савеза или селектор звао у вези репрезентативних акција за 2010. и 2011. годину?

Марија Манакова:

2010. године био је чудан позив од мог бившег мужа, Тошкета. Каже: "Звали су ме из Савеза, па су замолили да те питам, ако те позову у тим, да ли ћеш прихватити". Одговорила сам - наравно. После тога нико није звао.

Ове године звала ме је Ана на московски број. Била сам сигурна да зове да ми каже да сам у тиму и да ми објасни детаље за долазак на припреме. Она ме пита: да ли ћу прихватити ако ми буду понудили да играм за тим. Кажем - наравно. А и не разумем зашто ме пита, јер не видим кога би могла да стави уместо мене. Ове године сам заслужила по свим критеријумима. А она мени: "Зваћу те за пар дана". Зове за пар дана и каже да је састав исти као прошле године, само су избацили Ракић, а уместо ње ставили Дрљевић. Била сам у шоку. Ово је нешто изван категорије добра и зла! Ово је немогуће! Али пошто знам да радим под стресом, одмах сам смислила милион разлога зашто је за мене боље да останем у Москви, а да не играм на Европском. Али то су биле слабе утехе. Наравно да ми је било много криво!

Владица Андрејић:

Да ли имате неке личне проблеме са селекторком или Савезом па Вас зато не желе у својим редовима?

Марија Манакова:

Можда има... негде... далеко... можда ме неко и не воли баш... Обично су то жене... Али не верујем да је то најважнији разлог.

Владица Андрејић:

Имали сте сјајну сезону прошле године. Одавно ниједна "наша" жена није комплетирала турнир у висини интербала (перформанс од 2450), а Ви сте то успели на два турнира заредом (Негропонте и Женско полуфинале Русије). Ове године заузели сте треће место на Женском шампионату Србије. На Женској лиги Србије играли сте добро, победили сте и прву (Бојковић) и трећу (Стојановић) таблу репрезентације, а мало је фалило до освојања титуле. Судећи по МЕГА 2011 бази на партијама од 2000. године па на овамо, Ви имате позитиван скор против свих актуелних репрезентативки. Водите против Бојковић 2½:1½, против Чолушкине 5:2, против Стојановић 2½:1½, против Дрљевић 3½:½ и против Ерић 2½:½. Шта мислите да треба да урадите да би вас селектор позвао у репрезентацију?

Марија Манакова:

Као што сам рекла, ако се селектор поставља да буде марионета, онда имам само један пут: да заузмем прво место на осмомартовском турниру, да постанем шампионка Србије и да имам рејтинг преко 2400. Само ова три услова истовремено. Пракса је показала да то није шала. Када сам имала све разлоге да играм у тиму на Олимпијади у Елисти 1998. прошла сам ватру, воду и медне трубе, да би Гоца Марковић имала изговор. У ствари онда је желела да ме стави у екипу, али није имала објашњење за руководство, а и за Алису Марић, која је у екипу форсирала своју сестру. Морала сам на крају чак да играм четворомеч, да бих доказала да сам у том тренутку била најјача од свих кандидаткиња.

Ако селектор буде јак човек, играч, тренер, ја ћу ући у репрезентацију. Али, наравно, и ја треба нешто и ове године(!) да докажем, да заслужим. А има и још једна ствар. Пошто већ одавно живим у Москви, мене и не сматрају "својом" (Срби су невероватне националисте). Зато не би било лоше да се појављујем мало чешће у Србији, а не само на најбитнијим турнирима. Али то није баш лако изводљиво.

Владица Андрејић:

Како гледате на неуспехе женске репрезентације у последње две године?

Марија Манакова:

Као што сам већ рекла - неко не жели да жене узму медаљу. Али то су параноичне претпоставке. Оно што је сигурно је да се у српском шаху гледају само ситни интереси. Изгубљени су велики циљеви, велики играчи, велике амбиције. Сада успех Србије звучи као легенда. Нема Дохојана који би рекао: "Идемо да узмемо прво место". Кад су питали Ану који су јој циљеви на овом турниру, осигурала се: "Четрнаесте смо по рејтингу, све што је изнад тога је успех." Сваки психолог рећи ће вам да су то речи човека који кодира себе за лош наступ.

Владица Андрејић:

Какви су Ваши даљи шаховски планови? Да ли бисте били заинтересовани да играте у женској репрезентацији Србије ако би се неки (нови или стари) селектор удостојио да Вас позове?

Марија Манакова:

Увек сам заинтересована да играм у репрезентацији. Сада сређујем најважније животне ствари у Москви, да би могла да се потпуно посветим шаху. Већ две године покушавам да извадим у Београду српску личну карту и пасош (српско држављанство већ неколико година имам), али две жене у министарству унутрашњих послова, које воде мој предмет ме зезају. Осећам се јадно. Затварају ми се врата у Србији иако већ скоро двадесет година за ову земљу правим успехе на међународном нивоу. Имам сина Србина. Планирам да се упишем на састанак код Дачића да ми лично извади пасош. А те жене се понашају према мени тако, као да нисам шаховски велемајстор, већ... не знам, променио се однос у Србији према шаху и шахистима. Било је то и у Русији до скоро. Сада је на чело шаха дошао јак политичар, саветник Медведева, па је шах кренуо горе невероавтном брзином. Од свег срца то желим и Србији!

Владица Андрејић:

Хвала Вам што сте одговорили на моја питања, желим Вам све најбоље у наставку шаховске каријере, а исто тако и у животу.

Марија Манакова:

Хвала што имате сајт где људи могу мање-више да се изразе. Али види се колико је "активна" публика у српском шаху - врло мало коментара. А треба да схватимо: ово је само дно. Не може да буде горе. Треба већ нешто да се предузме. Да се нађу и доведу јаки људи из политике, бизниса. Да се појаве професионални менаџери. Треба се дићи са колена.


на слици Маша игра против робота којег је направио Константин Костењук (Александрин отац)