Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Компетентност - наставак

Компетентност - наставак

16.03.2011 / ИМ Јовичић, Милош (2331)

Господин Јовичић је дао свој одговор на текст који смо објавили у репортажи Компетентност - реаговања.

09.03.2011 / ИМ Јовичић, Милош (2331) : Компетентност, добронамерност и доследност
15.03.2011 /   Андрејић, Владица (2170) : Компетентност - реаговања

Ништа без компетентности, добронамерности и доследности (3)

У шаховској рубрици дневног листа “Политика”, објављен је 25. фебруара чланак “Играчи главни кривци за кризу” – потписан од Драгољуба Јоксимовића, као бившег селектора и носиоца националног признања. Обзиром да је писан на начин који, по мом мишљењу, никако не може допринети решавању постојеће дубоке кризе нашег шаха, покушао сам да текстом “Ништа без компетентности, добронамерности и доследности” дам другачије виђење постојеће ситуације, са посебним освртом на наведени чланак. На моју жалост (не и изненађење), ни уредник шаховске рубрике ни уредник спортске рубрике нису показали вољу (или храброст!?) да овај текст објаве. У таквој ситуацији контактирао сам сајт “Вечити шах”, па су шахисти и љубитељи шаха били у прилици да се упознању са садржином оба става. Какав би ја шахиста био када не би предвидео да ће уследити “одговор” Драгољуба Јоксимовића, али какав?

Иначе, за одговор су, како каже Драгољуб Јоксимовић, заслужни његови пријатељи, који му помажу у превазилажењу несумњивих празнина у његовом знању, али би било добро да су му објаснили да “све што каже може бити употребљено против њега”. С тим у вези, одмах се поставља питање како би могао бити шаховски селектор ако, како то он каже, “не зна да барата компјутером”?

Па шта садржи одговор Драгољуба Јоксимовића? Моју кратку оцену постојећег стања у нашем шаху, и примедби и сугестија за његово превазилажење, карактерише као реминисценције, не дефинишући шта под тим појмом тачно подразумева. А требало би, јер реминисценција (л. reminiscentia) има неколико значења. И док очекујемо да нам то у свом следећем обраћању појасни, изражавам уверење да су корисници сајта “Вечити шах” у потпуности разумели како процењујем постојећу ситуацију у српском шаху, да сам сагласан да се мора предузети све да се он спасе, али и да сугеришем да треба извршити и неке сугестије у концепцији на који то начин треба учинити – пре свега кроз израду јасне стратегије. Ипак, оно што се најмање допало Драгољубу Јоксимовићу је оцена да он није личност која је способна да унапреди српски шах – посебно да није компетентан да држи било какве моралне проповеди.

Пошто није могао ни једну констатацију да оспори, латио се “проверених метода” – тражењу “слабости” у мојим личним поступцима и ставовима, све до дијагнозе о мом здравственом стању!? Али, пођимо редом – ослањајући се искључиво на чињенице.

Моју констатацију да никада није обављао функцију селектора и капитена шаховске репрезентације, Драгољуб Јоксимовић није ни покушао да оповргне (није ни могао), али се својски трудио да објасни шта се догађало и ко га је спречио да ту велику жељу оствари. Али, он то чини на сасвим једностран начин. Поред елементарног непознавања рада на компјутеру (неопходног у савременом шаху), он занемарује чињеницу да је због њега “избрисан” критеријум да селектор мора имати најмање титулу интернационалног мајстора, да је (из само њему знаних разлога) измењен основни задатак селектора и преусмерен у обавезу (или обећање) да обезбеђује финансијска средства, као и на околност да се позива на подршку играча – које, ваљда селектор треба да бира а не обрнуто.

Оцену да одлука о додељивању националног признања изазива чуђење и згражање и да би морала бити укинута, покушава да оповргне на врло неуверљив начин. Наиме, нема никакве сумње да су национална признања (спортске пензије) намењене искључиво такмичарима и њиховим тренерима – дакле награђују се високо стручне личности. А да ли је то Драгољуб Јоксимовић? Свакако не. Нити има лиценцу тренера нити се бавио тренерским радом на високом нивоу, а није ни дистрофичар. Ангажовање велемајсторе за рад са дистрофичарима се никако не може оквалификовати као високостручан рад и, у најмању руку, кандидује велики број организатора за стицање националних признања.

Када су у питању оптужбе на рачун Николе Седлака, Драгољуб Јоксимовић и даље остаје апсолутно недоречен, у сфери инсинуација и навођења “бројних сведока” – без било каквих конкретних података. Ради правилног информисања, мора се рећи да је почетком 2000. године – у време на које се “оптужбе” односе, Никола Седлак имао само 16 година и да је просто немогуће поверовати да је био спреман (и способан) за некакве бројне намештаљке. То ме наводи на закључак да би се ту могло радити о сасвим другим стварима и треба очекивати да се по том питању изјасни Николин отац Иван. Наиме, мада Драгољуб Јоксимовић доводи у питање моју интелегенцију (зар он?), склон сам мишљењу да су у питању његови односи са Иваном Седлаком. А Драгољуб Јоксимовић понекад може имати, најблаже речено, чудне захтеве. Тако је мени, у време док сам био селектор, ставио на знање да су ранији селектори “веома уважавали” његово мишљење о саставу репрезентације. А какав је мој став о томе био, уверљиво говори његов даљи однос према мени – све до данашњих дана.

Образложења за путовање у Ирак и понашање у вези знаменитог Кришана, не заслужују било какав коментар. Сасвим је јасно да и са ове временске дистанце Драгољуб Јоксимовић не осећа било какву грижу савести, јер он је безгрешан?!

Пошто ни на који начин није могао да оповргне наводе из мог текста, Драгољуб Јоксимовић почиње да анализира моју личност – критички и “компетентно”. Тако констатује промену мог става према ШС Београда и то, како он у уличном жаргону каже, због “кинте”. Наравно да греши, јер му је непознато (или несхватљиво) да се критикује са добрим намерама, и да је тај који критикује у обавези да покаже како би нешто требало да се уради. Као члан Извршног одбора ШС Београда, у релативно кратком периоду, у томе сам у извесној мери и успео. И сада, са великом сигурношћу могу да кажем да би се сада жестоко супростивио очигледној коалицији два регионална савеза.

О “жељи” инжењера да буде новинар!? Шта је ту проблем? Вероватно у томе што сам 15-так година био главни уредник шаховских часописа и то ослањајући се искључиво на сопствене снаге. Колико је то тешко зна и Драгољуб Јоксимовић, који и уз подршку ШС Југославије није успео да оствари давнашњу жељу и оснује часопис и да оде даље од већ одабраног имена “Варијанта”.

Какав је био крај моје селекторске каријере? Наравно не онако како наводи Драгољуб Јоксимовић. Апсолутна је лаж да су играчи тражили да не идем на Европско првенство. И да су хтели то није у њиховој надлежности. Истина је да сам ја, због проблема у вези обезбеђења финансијских средстава, обавеза на новом - одговорнијем радном месту и избора новог руководства ШС Југославије, проценио да би било сврсисходно да тим који сам ја одабрао наступи у Леону са двоструком улогом Бранка Дамљановића – као играча и капитена. То је била моја лична идеја и одлука и о њој сам пре седнице Извршног одбора ШСЈ добио сагласност Божидара Ивановића и Бранка Дамљановића.

Мада своје казивање Драгољуб Јоксимовић почиње у “шаљивом тону”, називајући ме писцем хуморески, искусни новинар (чак месец дана старији од мене) постепено губи живце. Притом као да заборавља на изреку да “човек што више зна – схвата колико не зна и обрнуто”, па свом “свезнању” додаје и звање доктора-лекара - проглашавајући ме болесником, и тиме себе сврстава у ове “обрнуте”. Све то уз зачуђујући начин изражавања – попут “ало, бре ти” и слично.

У свом “одговору” Драгољуб Јоксимовић наводи да је узрок наших лоших односа, за које га баш брига, чланак “Вежбалиште за аматере”, који је он написао пре Олимпијаде у Истанбулу. Пошто је прошло више од 10 година, не могу се сетити текста у целини, али сам сигуран у суштину мог реаговања: “Ако сам аматер због тога што не живим од шаха – то је тачно, а ако професионализам подразумева знање и професионалан однос према шаховским обавезама – онда сам професионалац. Код Драгољуба Јоксимовића је обрнуто.”

Да би образложио колико је бесмислен однос Драгољуба Јоксимовића према мени, за тренутак ћу злоупотребити пажњу корисника сајта “Вечити шах” и у најкраћем се представити:

Шахом се не бавим професионално, али ми древна игра представља знатно више од хобија. Уосталом о томе говоре следећи подаци: као омладинац, 1965. године био сам други на омладинском првенству Београда, делио прво место на првенству Србије и четврто на првенству Југославије. На појединачним такмичењима освојио сам титулу југословенског мајстора и интернационалног мајстора, са рејтингом из 80-тих година од 2415 – што у данашњим релацијама вреди мин 2500 поена. На екипним такмичењима, као члан РАД-а, освојио сам три пута Куп Србије, а на Купу Југославије једном друго и једном треће место. Идејни сам тврорац и главни предавач “Школе шампиона”, која је свакако била најуспешнија у периоду од 1995. до 2005. године. Поседујем тренерску лиценцу ФИДЕ и моји ученицу су узели велики број титула у кадетској и омладинској конкуренцији. Последња моја ученица је Јована Ерић, која је прошле године, са 18 година, постала члан олимпијске репрезентације Србије. Оснивач сам часописа “Шаховски журнал”, чији сам главни уредник био у периоду од 1991. до 2002. године. Такође, три године (2004.- 2006.) био сам главни уредник часописа “Модерни шах”, а написао сам 11 теоријских књига у серији “Modern Chess” и књигу “Најкраћи пут до мајсторства”. И да не заборавим, био сам селектор и капитен мушке репрезентације на Олимпијади у Истанбулу (2000.) и селектор за Европско првенство (2001.).

По вокацији сам дипломирани инжењер машинства – од 1971. године. Радни век сам провео (и још увек проводим) у грађевинском предузећу РАД из Београда. Тако сам још 1982. године био директор ООУР-а, а од 2007. до данас сам генерални директор РАД Холдинг компаније д.п.

Шта Драгољуб Јоксимовић “супротставља” овом аматеру? Каже да је за 34 године, колико се бави шахом, и да је марсовац, морао нешто да научи. Можда је ово “трајање” довољно за респект у неким другим областима, нпр. у одвраћању младих од коцкарских игара, али у питању је шах и то само по себи тражи већа знања и с тим у вези доказану компетентност, добронамерност и доследност. Да будем конкретан, Драгољуб Јоксимовић сигурно зна да је Милош Јовичић неупоредиво бољи шахиста од њега.

И на самом крају морам нешто рећи о риболову. Одувек сам завидео онима који имају времена да се посвете овом уживању, које – како кажу меродавни, делује благотворно на психу и расположење риболовца. Онима који би после овог писања Драгољуба Јоксимовића били спремни да доносе закључке или дијагнозе, сугеришем да сачекају његов повратак са Тамиша. Па и ако и онда напише текст сличне садржине, немојте сумњати у благотворно дејство риболова – сваки изузетак потврђује правило!

Милош Јовичић