Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Отворено писмо

Отворено писмо

19.10.2010 / ВМ Стојановић, Михајло (2561)

Велемајстор Михајло Стојановић предочио нам је своје проблеме, као и виђење наше репрезентације на олимпијади. Прочитајте.

Отворено писмо

Обраћам се шаховском интернет аудиторијуму са намером да их упознам са мојим личним проблемом али да такође поменем и наступ репрезентације Србије на Олимпијади ове године.

Крајем јуна прошле године звао ме је Бошко Ђукановић, тадашњи (не знам да ли је и сада) почасни председник Ваљевског Шах клуба „Св. Николај“. То је био моменат када сам управо хтео да пређем из тог у други клуб, углавном због неизмирених финансијских обавеза према мени. Не памтим тачан разговор али за следеће његове речи сам сасвим сигуран: „Молим те остани у клубу. Животом ти гарантујем да ће ти све бити исплаћено.“ Иако, на основу претходног искуства, нисам био сигуран да ће тако и бити, одлучио сам да останем да играм за екипу Ваљевског Шах клуба у 2009. години – пресудила је моја жеља да се град у коме сам одрастао бори за титулу; нагађао сам да је то можда последња шанса за такав успех. На Првој лиги крајем августа 2009. наш тим је успео да освоји титулу и ја сам био пресрећан, јер ако ништа остаће у историји града да је био једанпут шампион Србије у шаху. И сада ми је то један од најдражих шаховских успеха пошто се баш у просторијама ВШК-а под стратељством једног од мојих Учитеља, господина Будимира Лакићевића разбуктало моје интересовање за нашу игру, а за Ваљево ме вежу и нераскидива пријатељства.

Међутим, остало је дуговање према мени од стране Бошка Ђукановића за наступ у 2009. години. Више пута сам га тражио поводом тога, а он је одговарао да ће све бити у реду. Данас сам га позвао и он је, између осталог, изјавио: „Никоме ништа нисам дужан и никоме ништа нисам гарантовао“! Иако сам покушао, разговор на ту тему није уследио, јер ми је убрзо прекинуо везу.

Осећам се пониженим и превареним, по повратку кући намеравам да се обратим јавности и надлежним спортским институцијама у Ваљеву а можда и шире, са циљем да заштитим своје достојанство и професију - јер је поменути Бошко Ђукановић јавна личност, директор Института за кардиоваскуларне болести на Дедињу у Београду, представљена у медијима као неко ко воли и помаже спорт.

На Олимпијади која је одржана у граду Khanty-Mansiysk (сибирски део Русије) у периоду 20 Септембар – 3 Октобар 2010, имао сам прилику да видим фукционисање репрезентације Србије из неутралног угла, пошто сам тамо био ангажован као тренер Јапана. Веома ретко је било прилике да разговарам са неким од наших играча, али сам одлазио да посматрам мечеве колико је време допуштало и доста тога се могло приметити са стране.

1. Залагање играча: Мислим да су се они борили веома добро са обзиром на околности које ћете боље разумети из даљег текста. Стекао сам утисак да велемајстор Роберт Маркуш није био у форми, јер је губио из добрих позиција што се њему иначе не дешава. Могуће да му распоред по таблама није одговарао јер из личног искуства знам како непостављање екипе по снази може да утиче.

2. Понашање селектора мушке репрезентације Синише Дражића: Није било на задовољавајућем нивоу. Превише сам га виђао на штанду са књигама у холу ван простора за игру, а његове изјаве које можете видети на http://www.ugra-chess.com/node/493 су у најмању руку срамотне.

3. Неразумно високи трошкови ШСС за ово такмичење: Да ли је потребно да имамо „представника за медије“ на самом такмичењу, ако се тако може назвати функција коју је на Олимпијади обављала Снежана Стојановић? Не знам ко је платио боравак Мирославу Копањи током целог турнира тамо, претпостављам да је ШСС значајно учествовао? Чини ми се да сам тамо видео и председника ШСС Миодрага Вукотића, човека кога иначе уопште не познајем и без лоше намере могу да питам: уколико је ШСС покрио његов боравак тамо – шта је тиме постигнуто? Рекао бих и да се трошак боравка у хотелу у Москви (претпостављам да није био мањи од хиљаду евра), првог дана доласка наше репрезентације у Русију, могао избећи бољом организацијом. Када упоредимо то са Шаховским савезом Јапана који је настојао да избегне сваки ма и најмањи непотребни трошак, или са Шаховском федерацијом Швајцарске (они су чак отказали и цугер турнир преко Интернета чим су наслутили да може бити каквих мањака у буџету), онда је јасно о чему говорим – такво разбацивање новцем не може бити названо друкчије него бахатошћу одговорних људи из Шаховског савеза Србије. Мени се чини да је званични проблем што не постоји правилна контрола те институције од надлежног Министарства, а незванични је што они који желе добро српском шаху за сада не умеју да се уједине и одбране од људи који га уништавају.

Сад можете замислити како су се осећали репрезентативци у таквом окружењу ако је мене, посматрача са стране, тиштало што је тако. Наравно да се то све одражава на резултат, па на такмичењу све треба да је подређено играчима а камоли да је ситуација скоро обрнута. Селектор једне репрезентације ми је чак рекао: „Ови људи из вашег савеза као да мрзе шах“!

Много би се још могло писати о неправилностима у раду ШСС везано за Олимпијаду и иначе, али ваља се осврнути и на нешто позитивно: велику подршку својим колегама током такмичења пружио је један од наших најбољих велемајстора Драган Шолак. Такође је била изванредна победа Анђелије Стојановић над Александром Костењук, званичном првакињом света у шаху. И за крај нешто што директно није везано за мој текст, али је од суштинске важности за нас шах: Огромно хвала феноменалном Ивану Марковићу за сав његов труд око статуса древне игре у нашем друштву. Он је увек спреман када треба решавати неки проблем и зато га највише истичем, али имамо ми у Србији још много добрих и вредних људи који воле шах – дакле има наде за квалитативни помак напред.

Basel, 19. Октобар 2010
Михајло Стојановић