Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Статус шаха као спортске гране

Статус шаха као спортске гране

17.08.2010 / ИМ Марковић, Иван Ј (2471)

Данас смо у Шаховском савезу Србије имали седницу где је као прва тачка дневног реда разматрано питање статуса шаха као спортске гране. Извештај нам је поднео ИМ Иван Марковић, а на крају смо додали исечке из штампаних медија који су пружили подршку шаху.

На данашњој седници ШСС као прва тачка дневног реда разматрано је питање које је последња два дана присутно у дневној штампи, а то је статус шаха као спортске гране. Министарство спорта и омладине и Спортски савез Србије су још у свом правилнику из јула 2009. године сместили шах у шесту групу, тј. у "мисаоне спортске игре", у које су сврстани још и бриџ и го. На тај начин је шах испао из друге групе (којој припада по обрачуну бодова на основу критеријума које су прописали Министарство и Спортски савез), што носи са собом вишеструке последице, а најзначајније су следеће две: 1) деградиран је статус и значај шаха и шахиста у широј друштвеној заједници; 2) буџетска издвајања за шесту групу су незнатна, не подразумевају финансирање просторија Савеза, укидају се националне стипендије на годишњем нивоу, а може доћи и до ревизије националних признања за изузетне заслуге у области развоја и афирмације спорта (тзв. "националне надокнаде").

При садашњем стању ствари, буџетска издвајања за 2010. годину су и даље таква као да шах припада другој групи (тако, уосталом, предвиђа и поменути Правилник), али провалија шесте групе претећи зјапи над следећом годином... Како даље из ове незахвалне ситуације?

По свему судећи, јасно је да су позиције шаха у породици спортова и надлежним институцијама озбиљно уздрмане. Борба на административном плану подразумева да се, уз пропратно писмо, до 10. септембра достави елаборат о шаху као спорту, званично мишљење Факултета за спорт и физичко васпитање, обрачун бодова по поменутој класиификацији са пратећом аргументацијом, као и извештај са округлог стола који ће почетком септембра бити организован у Београду. Оваква одлука је и донета на ИО ШСС, који је подржао елаборат који је написао ИМ Иван Марковић, али је јасно да борба у медијима, као и на плану спортске дипломатије у овом тренутку неизоставно мора да прати овакве напоре. Потребно је мобилисати све ресурсе у најкраћем могућем року, јер је улог заиста велики...

Током последње деценије изостали су врхунски резултати у сениорској конкуренцији на међународном плану (поготово ако их упоређујемо са сада већ давним "златним годинама" шаха у Србији), а ни сами шахисти и Савези нису препознали значај и вредност успеха наших проблемиста, као и такмичара у категоријима слепих, глувих, са физичким хендикепом, итд. Прва шанса за медаље на међународном плану пружа нам се и пре Олимпијаде, уколико наши студенти дођу до средстава да отпутују у Цирих на Универзитетско првенство у шаху (не треба пропустити ову прилику, пошто ће следеће године конкуренција бити значајно јача, пошто ће у Кини шах бити међу дисциплинама које ће бити заступљене на Универзијади, па ће и конкуренција бити далеко јача).

Заинтересовани могу прочитати интегралан текст елабората како би се упознали са аргументима наше стране, који нису спорни како са научне и стручне, тако и са фактичке стране гледишта (игра, на коју је по наведеној класификацији сведен шах, само је један од пет његових аспеката, међу којима су и спорт, али и наука, уметност и дидактичко средство). Проблем је у томе што одлука о будућности статуса шаха у Србији не зависи само од тога, тако је да тренутак за синхронизовану акцију свих који желе добро шаху, како би му се вратило достојанство.

ПОЛИТИКА, 16. август 2010

Поново се отвара старо питање

ШАХ КАО СПОРТ

Са закашњењем је обелодањена вест да је положај шаха у породици спортова у Србији озбиљно угрожен. Како сазнајемо у Шаховском савезу Србије, из Министарства спорта је стигао захтев да се преиспита карактер шаховске игре као спортске дисциплине. Последице евентуалне негативне оцене могле би да буду погубне за једну од најтрофејнијих спортских дисциплина код нас.

Иако је шах одавно признат као спорт у више од 100 земаља, иако је равноправни члан националних олимпијских комитета у 65 земаља, сада код нас долази у ситуацију да се бори за опстанак међу спортовима. Ситуација је тим необичнија што шах дуже од пола века заузима високи положај у нашим спортским организацијама. Светозар Глигорић је 1958. био изабран за спортисту године, женска репрезентација СРЈ је 1999. била најуспешнија екипа у избору Југословенског олимпијског комитета, а Алиса Марић донедавно била члан Председништва ОКС. Већ неколико година се шах налази у редовном школству у Србији, а предаје се и на Факултету за спорт и физичко васпитање у Београду.

Аргумената за спортски карактер шаховске игре има више него довољно, а ми смо коментар затражили од нашег прослављеног велемајстора Александра Матановића, бившег потпредседника Светске шаховске организације (ФИДЕ):
– Непријатно сам изненађен да се поново отвара то старо питање, сада када се већ више од 500 милиона људи широм света налази у шаху, играјући га, пратећи или радећи у организацијама. С обзиром да иницијатива долази са врло озбиљног места, из Министарства спорта, време је да Шаховски савез Србије преузме кораке за заштиту свог статуса. Пре свега, ШСС треба да организује скуп угледних људи, а њих има много у шаху, да би се ова пи тања рашчистила кроз неку врсту округлог стола.

Ова тема наћи ће се на сутрашњој седници Извршног одбора ШСС, а извештај о елаборату који је достављен надлежним институцијама поднеће интернационални мајстор Иван Марковић.

М. Ковачевић

СПОРТСКИ ЖУРНАЛ, 17. август 2010

Глигорић: Шах је све што имамо

Те 1958. конкуренција за спортисту године Југославије, била је жестока. Станко Лоргер је на 110 м препоне на Европском првенству освојио сребрну медаљу, Мирослав Церар се на коњу са хватаљкама окитио бронзом на Светском, а фудбалери Веселиновић, Милутиновић, Шекуларац, који су у СФРЈ имали статус божанства, декласирали су Енглеску дружину у Београду са 5:0. Касније, пред плавима је на СП пала и Француска 3:2.

Ипак, ласкаво признање спортисте године, захваљујући гласовима уз свих крајева СФРЈ, припало је велемајстору Светозару Глигорићу. Тада 35–годишњи Глигорић направио је подвиг за поштовање и историју. На шаховској Олимпијади у Минхену, на првој табли, освојио је 12 поена из 15 кола (девет поена и шест ремија). Резултат који неће бити поновљен, пратила је и једна истинита анегдота, за коју је Глигорић тек касније сазнао од Тиграна Петросјана.

– Спремао се меч са Совјетским савезом. Већ тада се видело да играм одлично и да нижем победе, и требало је одлучити ко ће сести преко пута мене. Михаил Ботвиник, тада светски првак, а за њим и претходни шампион Смислов, одбили су да играју. Као трећи, морао је да вади кестење из ватре Паул Керес, коме није било све једно, али је белим фигурама извукао реми. Одиграли смо на жалост, само 2:2, уз четири ремија, са будућим олимпијским првацима. Екипа у којој су поред мене били још Матановић, Трифуновић и Фудерер, завршила је на другом месту, и то без изгубљеног меча… – сећа се Глигорић.

Мало подсећање на легендарне успехе југословенских и српских спортиста, није на одмет. У то време израсла је светска шаховска велесила, једина кадра да се супростави совјетској машинерији, а углед који је Југославија стицала захваљујући успесима пре свега шахиста, није могао да се купи свим новцем овог света. Политичари, уметници… сви који су нешто вредели у тадашњем друштву, поправљали су, или стицали статус дружењем са велемајсторима.

Глигорић је у СФРЈ добио највећа спортска и друштвена признања, а у овом веку одликован је и орденом Немање првог реда, коју је уз њега, те прве године, посмртно добио и др Зоран Ђинђић.

Данас, ситуација се драстично променила. У фотељама седе неки други људи, са мање или више обзира и знања према спорту, а са њима, стигао је и захтев у ШС Србије да се преиспита карактер шаха као спортске дисциплине.

– То је предлог неразумног човека – каже Глигорић, бирајући речи. – Шах је у свету признат као спорт, придружени је члан и Међународног олимпијског комитета, и док су га друге нације уврстиле у образовни систем, као васпитни предмет у школама, ми га деградирамо. Шах је пре свега такмичење, циљ је победити противника. Можда није физички спорт, али нема игре која је тако тешка и специфична као што је шах. Чак, на првим Олимпијским играма у античкој Грчкој, поред физичких спортова, такмичари су се надметали и у вештинама као што је глума, рецитовање, компоновање… Тешко је веровати да ће неко неразуман, једним потезом, избрисати шах као спорт. Последице би биле погубне. То би значило срамоту како за Савез, тако и за државу – уверен је Глигорић.

Још је Ботвиник говорио „Шах је илустрација лепоте људске логике“. Међутим, у времену у коме живимо, логике је све мање, а неке друге вредности испливале су на површину.

– Шах је добро избалансиран произ вод људског тела и духа – подсећа Глигорић на једну од дефиниција шаха. – Потребна је добра физичка припрема за партију, не само психичка. Граница професионалног бављења шахом смањује се са годинама. Раније су велемајстори достизали зреле шаховске године близу 40. Сада је та граница знатно нижа. Неразумевање шаха као спорта, потиче од повезаности са физичком активношћу. Глигорић подсећа да је за бављење врхунским шахом потребан и тај сегмент.

– У току каријере, активно сам се бавио тенисом, фудбалом и пливањем. Управо ми је физичка активност помагала да останем фокусиран, како за време партије, тако и после.

О образовном карактеру шаха, „Глига национале” није желео превише да троши речи.

– Не знам да ли постоји неко ко не схвата образовну и животну улогу шаха. Ту не говорим само о склањању деце са улице, већ и о помоћи у животу. Шах развија логику, по маже у правилном приступу анализи, раду, фер плеју...

Према подацима које је објавила ФИДЕ, око 550 милиона људи у свету игра шах, док око 250 милиона људи годишње посвећује 200 или више сати. Јасно је да ти подаци говоре о привлачности и прихваћености шаха као игре која је широм света присутна у готово непромењеном облику више од 1.500 година. Како каже Глига, ако то некоме није јасно, шта јесте?

Иван Радојевић