Српски
Srpski
English
eXTReMe Tracker
ВЕЧИТИ ШАХ
Прва - Турнири - Претрага - Рејтинг - Лига - Вести - Линк
user:  
pass:
 
  Репрезентација

Репрезентација

21.06.2010 / ВМ Шолак, Драган (2547)

Поводом полемике везане за репрезентацију, дужности селектора, могућих критеријума и осталог прочитајмо размишљања велемајстора Шолака.

Не заступам било чију страну, ово су само моја размишљања у вези са темом. За репрезентацију сам први пут наступио 1999. године и од тада је скоро сваке године било великих проблема око избора селектора и играча. Ово је само мој поглед на ствари и сваком допуштам да се са мном не сложи. Размишљања која износим везана су за период од 1999. године до сада, а не непосредно за овогодишњи процес.

За репрезентацију увек треба да игра тренутно најјачи тим
Када је у питању стратегија развоја шаха (која у случају нашег шаховског савеза не постоји), ствари су другачије. Тада би требало проценити перспективност играча и сходно томе, много више улагати у, рецимо, дванаестогодишњака са 2400 него у четрдесетогодишњака са рејтингом 2550. Али Олимпијада није место за вежбу. Сваки други турнир је подједнако добар за стицање искуства, ако не и бољи. Младим и перспективним играчима треба пружити већу подршку у раду, али за Национални тим морају играти искључиво најбољи.
Селектор треба да води бригу о врхунском шаху током читаве године
Већина селектора (част изузецима), схватала је своју улогу на следећи начин. Месец-два пред такмичење издиктираћу тим, а за време такмичења одлучићу ко ће играти, а ко ће грејати клупу. Овај посао сасвим добро би обавила и моја ујна Даринка. Првих пет са рејтинг листе играју за тим, а ко изгуби паузира. Вероватно би обавила бољи посао него селектори од којих су многи покушавали да се праве паметни.
Прави селектор мора да БРИНЕ о врхунском шаху и о свим играчима појединачно током целе године. Мора да се бори за њих, да им ствара услове за напредовање и да им помаже на сваки начин. Такође, мора стварати атмосферу позитивне конкуренције међу самим играчима и мора да им стави до знања да ће избор бити поштен и да ће они који заиста заслуже, представљати нацију на најважнијим такмичењима.
Избор играча може се обавити на два начина
Слободан избор селектора
Селектор по својој вољи саставља екипу. У овом случају не треба спомињати било какве критеријуме, јер ако критеријуми нису егзактни, онда они и не постоје. Предност оваквог начина избора је у томе што би селектор захваљујући искуству и интуицији могао дати предност играчу који је бољи, али то није показао и резултатима. Ово је заиста могуће, а конкретан пример могао би бити позив за Бојана Вучковића од стране Моме Вучићевића за Олимпијаду у Дрездену 2008. године. Вучковић је у том моменту био десети на рејтинг листи и није се нарочито истицао резултатима, али у наступима за Србију у 2008. и 2009. години био је убедљиво најбољи члан тима, а постао је и најјачи играч Србије по рејтингу. Мане препуштања потпуне слободе селектору такође постоје. Једна је веома очигледна. На место селектора често се постављају људи са задатком да убаце овог или оног играча. То се у последњих десетак година догађало више пута. Снажан шаховски савез овако нешто себи не би допустио, али... Постоји и друга мана, играчи никада не знају шта да очекују. Чак ни прво место на рејтинг листи или на Шампионату Србије често није било гаранција за позив у Национални тим. Ово многе играче дестимулише од даљег усавршавања, а један очигледан пример могао би бити велемајстор Илинчић који није био уврштен у тим када је био у самом врху рејтинг листе (не сећам се тачно на ком месту), а након тога се скоро у потпуности повукао са домаће шаховске сцене. Многи други наши играчи су изостављање из тима у појединим моментима доживљавали као велику неправду, а осим личног примера могу да споменем и Иванишевића, Дамљановића и Седлака који су тада са мном делили своје емоције. Сигуран сам да су се и играчи као што су Роберт Маркуш, Михајло Стојановић, Миша Павловић, Дејан Пикула, Игор Миладиновић и многи други у овим или оним моментима сматрали оштећенима. Једнима је ово задало мањи психолошки ударац, а другима већи, али многи дефинитивно нису успели да се поврате у потпуности.
Критеријуми
Ако критеријуми већ постоје, морају бити прецизни и познати свима пуно унапред. То не значи да они у потпуности лишавају селектора било какве слободе. Један прост пример би био следећи. На тренутни рејтинг у моменту избора селектор има право да дода сваком играчу максимално до 30 рејтинг поена. Након тога, првих пет чине тим. Овај пример је веома груб и служи само за илустрацију тога да одређена слобода може бити остављена селектору, али не бесконачна. Плусеви оваквог приступа су велики. Уз добро осмишљен систем, играчи не би имали разлога да буду незадовољни због одлуке селектора. Могли би да буду незадовољни само сами собом. Посао селектора био би да ажурира тренутно стање на оваквој листи током целе године, и сви би знали где се налазе у трци за репрезентативни тим. Ово би мотивисало играче да више раде и играју. Сви би били сигурни да ће избор бити поштен. Постоје и минуси. Селектор не би могао дати слободу својој интуицији. Могуће је и да би се појавили и појединци који би пробали намештањем партија да дођу до рејтинг поена и репрезентативног дреса, али овим, код нас веома израженим проблемом, свакако би морао озбиљно да се позабави Шаховски савез Србије и да уведе оштре казне за преступнике.

Лично бих се определио за критеријуме и у наставку ћу дати само један предлог како би они заиста могли да изгледају. Ово ће бити предлог за мушку екипу, а за женску би требало променити пар ситница.
Особине критеријума морају бити следеће:

Критеријуми морају избацити на врх најјаче играче
Критеријуми морају бити прости

Пример критеријума за одабир играча за мушку репрезентацију
Селектор објављује коначну листу играча са десет имена тачно 150 дана пре прве партије такмичења. Први играч на листи који не уђе у репрезентацију позива се да буде тренер тима, и учествује у припремама и на такмичењу као члан тима са свим правима и обавезама.
Сви кандидати за место у репрезентацији морају одиграти најмање 60 партија у 18 месеци пред моменат објављивања коначне листе; партије са играчима чији је рејтинг испод 2300 се не рачунају.
Обједињени перформанс на ових 18 месеци одређује пласман играча на коначној листи. Уз то, првопласираном са шампионата додаје се 200 бодова, другопласираном 50, а трећепласираном 25. Селектор може, уколико жели, једном играчу по свом избору да додели 25 екстра поена.
Селектор током читаве године ажурира листу и објављује ажурну верзију једном недељно на званичној интернет страници

Евентуалне замерке оваквом систему могле би да буду:

Јак играч не би могао да игра за тим ако не испуњава услов од 60 партија.
Јак играч ће прескочити једну годину, а кад заиста докаже своје амбиције и своју снагу и одигра 6 турнира за 18 месеци, имаће прилику да наступи.
Неко би на срећу уз лош квалитет игре могао постићи нереално висок перформанс.
Вредност једног поена на узорку од 60 партија је око 12 поена перформанс рејтинга. То значи да ако неко на срећу извуче реми из изгубљене позиције то ће му значити свега око 6 поена перформанса. Ако се нешто слично деси и неколико пута, разлика неће бити нарочито значајна, а ако се дешава редовно, треба добро размислити да ли је у питању срећа или нешто друго.
Рачуница је компликована.
Нема потребе перформанс рачунати ручно. Велики број програма и сајтова на интернету перформанс рачуна тренутно на основу партија из базе. Тако би свако лако могао да провери да ли званична листа одговара реалном стању.
Не би било трговине и сплеткарења око избора селектора и играча.
Ово јесте проблем, али не за оне који желе добробит српском шаху.

Могуће је да постоји још нека ситница о којој би требало повести рачуна, али сигуран сам да би слични критеријуми представљали велики позитиван помак за врхунски шах у Србији. Не искључујем могућност да би уз јак и независан савез једнако добро било препустити селектору потпуну слободу код избора, али исто тако предати му и велику одговорност, али у датим околностима сигуран сам да би критеријуми дали много боље резултате.

Радознао сам да чујем коментаре.